Stanko Matić, profesor i fudbalski sudija iz Titela, zadivljuje svojom preduzimljivošću, vrednoćom i upornošću

        Stanko Matić je čovek u punoj snazi. Ceo Titel zna ga kao doskorašnjeg profesora politehnike i sadašnjeg direktora Srednje škole „Đorđe Bešlin“, a cela sportska Jugoslavija kao saveznog sudiju. Naizgled nespojivo, a tu su, naravno, i njegove porodične obaveze. Pa kako se ovaj vižljasti brkajlija snalazi u svom čudnom životnom trouglu?
        Od malih nogu Matić je naklonjen sportu. Odlično pliva, skija se kao da je Slovenac, bio je omladinski prvak Srbije u džudou, a fudbal „pika“ otkad zna za sebe. Kad je povredio meniskus, digao je ruke od „bubamare“ i postao fudbalski sudija.
        Već tri sezone sudi prvoligašima, a možda će jednom postati i internacionalac. Na zelenom terenu njegovi osnovni principi su ozbiljnost, korektnost i pravičnost. Doduše, nije ni on nepogrešiv, ali nije lako lako u deliću sekunde doneti pravu odluku. Zato iskreno priznaje da ga ponekad grize savest zbog pogrešnog zvižduka, ali dodaje da greška nikad nije namerna.
        Zanima nas kako se oseća čovek kome 50 hiljada ljudi horski psuju majku. Matić tvrdi da to, jednostavno, „ne čuje“. Prati isključivo zbivanja između dva gola. Ovaj čovek u crnom ne pije, ne puši i redovno trenira da bi mogao da trči s onima koji su od njega mlađi najmanje 10 godina. A to što je profesionalno pedagog mnogo mu pomaže da uspostavi kontakt s mladićima u kopačkama.
        Retko se maši crvenog kartona, a igrač ga nikad nije ošamario. Ipak, imao je jednu anegdotsku neugodnost. Na seoskoj utakmici, pošto je domaći tim izgubio, ljutiti navijač, u čijoj je privatnoj kući bila svlačionica, jedva je pristao da sudiji da pantalone.
        Druga Matićeva ljubav je tehnika. Smisao za praktičan rad nasledio je od oca. Posebno ga zanima mašinstvo, a u kući sam uradi sve: od zida, parketa, malterisanja, preko vodovodne i grejne instalacije, do ozbiljnije popravke automobila. Dugo je bio raspet između školskog zvonceta i sudijske pištaljke, ali je planiranjem i racionalnošću uspevao sve da uskladi. Sad mu je, možda, još teže, jer je prihvatio direktorsku funkciju.
        No, sam za sebe ambiciozni profesor tvrdi da je „čovek koji ne može da tapka u mestu“. I u novoj ulozi on je vredan, savestan i hrabar. Ipak, naglašava da mu je na radnom mestu lakše. Na terenu odlučuje sam, a kao prvi čovek škole ima izvanrednih saradnika s kojima se redovno dogovara. Sigurni smo da će i ovde uspeti.

Tomislav Đokić (Dnevnik, 20. januara 1992)

P.S. Koliko je poznato, „čovek koji ne može da tapka u mestu“ ostavio je sudijsku pištaljku, i nastavio je još energičnije da ide napred. Posle isteka direktorskog mandata u Titelu, postao je direktor Tehničke škole „Jovan Vukanović“ u Novom Sadu, jedne od najvećih tehničkih škola u Srbiji, ako ne i najveće. Danas je to Tehnička škola „Mileva Marić Ajnštajn“. Predsednik je Aktiva direktora srednjih škola Južnobačkog okruga. Čime se sve još bavi (a bavi se) i da li je i koliko još aktivan u sportu, javićemo vam čim budemo saznali.

Novinske reportaže iz knjige „Keltski ćup“ (Paraćin, „Grafo-S“, 2010) Tomislava Đokića, nekadanjeg nastavnika titelske osnovne škole, pisane u „ono“ vreme prenosi Dragan Kolak.

Autor: Dragan Kolak
Datum: 08, 11, 2010.