Gardinovčani su ostali verni narodnoj tradiciji, što su potvrdili i na ovogodišnji Badnji dan
Badnje veče je uvod u najveći pravoslavni praznik – Božić. Tada radosno zatrepere srca svih vernika i poštovalaca srpskih običaja, a posebno žitelja Gardinovaca, sela koje najupornije i najdoslednije čuva tradiciju.
Nedelja, dva sata po podne. Pred gardinovačkom crkvom tri traktora s velikim prikolicama. Pune su vrbovih debala, starih i preko 50 godina. Kraj prikolica, u dugoj mantiji mladi sveštenik Ivan Vaček. Sveti budući badnjak će se uskoro razgoreti u Miletićevoj ulici, nazvanoj „Stari grad. Na prikolici sedi Đorđe Bugarski s kožuhom, šeširom i sekirčetom u ruci. Bodom domaće rakije Brane Bečeliuć nazdravlja u čast Božića. Kraj njih su zamenici Rada Bugarski, Slobodan Stojković, Mile Radosavljev, Radoslav Nkolić, Božidar JanićSava Govorčić, Zoran Veljkov, Mile Ranisavljev i sedamnaestogodišnja Natalija Stojković. Upravo kreću u kružnu šetnju selom. Takav jer ovde red, pre nego što se upali badnjak. I kamera ih prati, za nezabodav i budućnost. A za njima, na gizdavom belcu zakićenom šarenim peškirom, ide i lepi momak Zoran Radosavljev s crvenim vinom koje valja popiti u rano božićno jutro. Bruje traktori, ali ih nadjačava gromka duhovna pesma „Spavaj, spavaj, moj Isuse, na slami“. S kapija mašu oduševljene žene.
Da rodi…
Kolona se zaustavlja ispred kuće Rade Bugarskog. Radosna Slavica Nikolić zasipa je žitom. Da rodi, „sad i vo vjek i vijekova“. Na raskrsnici motka s krstom . Za dekor su se pobrinule Mira, Nada i Jelica, sve s prezimenom Bugarski. Na krstu vezana krpa s venčićem od ivanjskog cveća, bleštava srma i svežanj zimzelenih iglica. Pod njim stočić, a na njemu sakojako piće, tanjir žita i oraha. I kandilo svetli. Pod stočićem je slama. Planuo je badnjak, zapucketala je vrba, a lica su se ozarila. Stigle su i bake: Angelina Nikolin (83), Jelena Bugarski (77) i Ljubica Cucić (75).
– Otkad je sveta i veka, postoji i badnjak u našem šoru. Moja majka Katica umrla je u 96. godini, a zapamtila ga je jojš kao devojčica, kaže jedna baka.
Dugovečnost tradicije potvrđuje i Steva Ljubičić (84) i Stevin vršnjak Radovan Bugarski (82). Deda Steva sa žaljenjem i ponosom dodaje:
– Jedino za vreme okupacije nismo smeli da palimo badnjak. A posle rata ni milicija nam nije mogla ništa!
U naručju Spomenke Bečelić četvorogodišnji Stevica Nikolić. Na mlađima svet ostaje, kao i običaji, srpski! Radiša Mijoš je razvukao harmoniku. Veze Žikino kolo koje vodi lakonoga Nada. Na kršnim konjima su dojezdili mladići Stevan Đurđev, Đorđe Ljubičić i Saša Mindić. U predvečerje stigao je i pop, pa je složno odjeknula pesma.
Od badnjaka do badnjaka
„Finale“ badnjaka je posle večere. Tada kreću mačkare i korinđaši. Od kapije do kapije, od badnjaka do badnjaka. U nedelju su svetleli bar na deset raskrsnica, a glavni je onaj ispred porte.
Kroz pretprazničnu noć odjekivali su pucnji i orila se pesma naroda koji ljubomorno čuva korene svoje.
Tomislav Đokić („Dnevnik“, 12. januar 1991)
Novinske reportaže iz knjige „Keltski ćup“ (Paraćin, „Grafo-S“, 2010) Tomislava Đokića, nekadanjeg nastavnika titelske osnovne škole, pisane u „ono“ vreme prenosi Dragan Kolak.
Autor: Dragan Kolak
Datum: 03, 11, 2010.