Priča o ratnom stradanju monahinja iz Bačke i o neobičnim vezama Vojvođana s manastirom Sveta Petka kod Paraćina.
Manastir Sveta Petka nalazi se oko 250 kilometara od Novog Sada, ali je, ipak, u nekakvoj vezi s Vojvodinom. Sveta Petka se uzvisuje u selu Izvoru, kraj rečice Grze, na 16. kilometru puta Paraćin-Zaječar. Grle je visovi Kučaja i Čestobrodice. Manastir je zadužbina kosovskog junaka Stevana Musića, rodom iz Izvora, inače sestrića cara Lazara. Danas je riznica brojnih kulturnih i istorijskih vrednosti. U njemu živi sestrinstvo monahinja koje vrši plemenitu misiju čuvanja dece u Domu za defektnu žensku decu, smeštenom u manastiru. U ovom domu ima i devojčica iz Vojvodine.
Pa, ipak, veze Svete Petke sa Vojvodinom su direktnije i čvršće. Prelistavanjem mineja (bogoslužbene knjige) pronašli smo imena nekoliko Vojvođana koji su svoju sudbinu na neki način vezali za ovaj manastir. Tako je, recimo, Kuzman Stanojević „rodom iz Ćesarije ot Pančevačke sestamente iz sela Velance“ bio darodavac u Izvoru. On je 1842. Sveta-Petki poklonio vredan psaltir. Svakako je zanimljivije to što je 1897. starešina manastira postao „jeromonah manastirski Mitrofan Nikolić – fruškogorac postriženik Man. Hopova“, a ista čast pripala je jeromonahu Amfilohiju (Bedričiću), rođenom u novom Sadu 7. maja 1873. godine.
Međutim, najuzbudljivije je ono što se desilo u novijoj istoriji. Naime, pre Drugog svetskog rata u manastiru Sveti Arhangel u Kovilju živelo je sestrinstvo na čijem je čelu bila igumanija Jefimija, rodom iz Čukojevca kod Kraljeva. Ona je znatno doprinela uređenju i očuvanju manastira, a monahinje su obrađivale i „preko hiljadu hektara dobre zemlje“. No, njihovo pregalaštvo prekinuo je ratni požar. Mađarski fašisti prognali su monahinje iz Vojvodine. Sestre izbeglice najpre su dospele do salaša manastira Feneka u Sremu, a odatle su, bežeći od ustaških bajoneta, pohitale u Beograd.
Pritisnute strahom i glađu, u njemu su živele „i po 20 u jednoj sobi“. Zatim su privremeno pribežište našle u porti prestoničke crkve Lazarice. Iz Beograda su, odlukom episkopa braničevskog Venijamina, upućene u Svetu Petku, gde su stigle 31. maja 1942. godine. Njih 46 monahinja iz ravnog Kovilja u Bačkoj dospele su u planinski Izvor na razmeđu Pomoravlja i istočne Srbije. Tim činom manastir je pretvoren i ženski. I tamo je besneo rat, ali promena je, ipak, bila nagla i velika. Harala je glad, a monahinjama je na vrat natovarena i briga o tridesetoro izbegličke dece i ratne siročadi.
No, najgore je što ih je, onako nežne, prosto pokosila oštra čestobrodička klima. Tu, u zavičaju košave, četiri sestre su umrle, a čak 20 je obolelo od tuberkuloze. Shvatajući dramatičnost situacije, igumanija Jefimija je zatražila premeštaj sestrinstva u neki manastir gde je pitomija klima. Na žalost, crkvene vlasti su se dugo oglušivale o tu molbu. Na kraju su, ipak, popustile. Deo sestrinstva (10) sredinom rata premešten je u manastir Rakovicu kod Beograda, a ostale su im se pridružile tek 10. aprila 1946. godine.
Iz tog desetkovanog sestrinstva jedna monahinja i dan-danas živi u Sveta-Petki. To je sestra Glafira, rodom iz Izbenice kod Varvarina. U njoj je još živo sećanje na boravak u Kovilju i na strahotu ratnog progona.
Mađarski vojnici su nam zapretili: „Za sedam sati da ste na skeli!“. Tako je i bilo. Jedva smo stigle da ponesemo koju ličnu stvar i posteljinu u koferu!
Tomislav Đokić („Dnevnik“, 23. septembar 1990)
Novinske reportaže iz knjige „Keltski ćup“ (Paraćin, „Grafo-S“, 2010) Tomislava Đokića, nekadanjeg nastavnika titelske osnovne škole, pisane u „ono“ vreme prenosi Dragan Kolak.
Foto: topmuzika.net – mutnica.net
Autor: Dragan Kolak
Datum: 25, 10, 2010.