Lok je čuven po izvoru Vodici, ali njegova atrakcija je i seoski govedar Svetozar Nestorović

        Tek kad prgavi novembar ozbiljno zapreti ledenim kišama i ljutim vetrovima, seoski govedar Svetozar Nestorović Cveta (64), može da predahne. No, to nije „godišnji odmor“ koji imaju oni koji rade u „državnoj“ službi! Po mnogo čemu još se Cveta razlikuje od njih. On od ranog proleća, pa do ovih dana brižno motri nad krdom krava na pustari kraj Loka.

        Omalen, vižljast, šiljate bradice, sa železničkim kačketom ispod koga vire sedi čuperci… ne razdvaja se od čobanskog štapa i biča. Sevaju mu bistre zelene oči dok nam priča o svom tvrdom hlebu i oporoj sudbini. Već punu deceniju je seoski govedar, a tog poziva nema ni u jednoj zvaničnoj nomenklaturi zanimanja. Nema zato ni radnog staža u Cvetinoj nepostojećoj radnoj knjižici. On ima samo krdo od 110 krava, a po grlu zaradi 50 dinara.
        Je l' to dovoljno?
        Da l' će biti dovoljno? Nemam ni sveca, ni nedelju – vajka se Cveta.
        Nema pastir ni „topli obrok“, ali u torbi ima „'leba i slanine“, ono što od kuće ponese i uvek podeli s pulinima Cigom i Bobojem. Oni su mu više od desne ruke! Od jutra do večeri „opominju“ krave, a uveče se one same razvrstavaju, pa svaka pravo pred svoju kapiju. Nema Nestorović ni bakšiša, a u kafani i najgoru „pevaljku“ svi časte! Njega – ni da se našale! Čak i litar mleka mora da plati! Sramota i grehota! Doduše, mogao bi na pašnjaku da namuze koliko mu volja, ali on ostaje poštenjačina.
        Mora Cveta i veterinar da bude. Ove sezone na pašnjaku mu se otelilo više od 30 krava. Posle dođe gazda, obraduje se prinovi, a pojtaru – ni kutiju cigareta! Nema govedar ni kišobran. To bi bilo suviše otmeno za njega. Ima staru kabanicu i ima išijas koji ga stegne kad košava zaurla. A kako ga i ne bi imao kad bezbroj puta pokisne i kad mu kroz kosti prosviraju svi panonski vetrovi. No, on je očvrsnuoi na sve oguglao. Ni gromova se više ne plaši, pa se ni od čega ne sklanja.
        Svetozar Nestorović svaku kravu una „u oko“ i po imenu i po gazdi, a one znaju da mu monotoniju razbiju time što se iznenada pobodu. Tada munjevito fijukne bič i sve opet bude u redu.
        Godina za godinom, teče život sirotinjski. Pa, ipak, ovu će govedar zapamtiti i po dodatnom zlu: suši. Bunar je bio skoro presušio, a i kad ima vode, živa je muka izvući đermom dnevno i po 500 kofa. Međutim, neuništiv je omaleni Ločanin.

Tomislav Đokić (Dnevnik, 25. novembra 1990.)

Novinske reportaže iz knjige „Keltski ćup“ (Paraćin, „Grafo-S“, 2010) Tomislava Đokića, nekadanjeg nastavnika titelske osnovne škole, pisane u „ono“ vreme prenosi Dragan Kolak.

P.S. „Neuništivi omaleni Ločanin“ se pre petnaestak godina preselio u „carstvo nebesko“. Danas neki novi govedari idu njegovim stazama, a njemu neka je ovo večni pomen. (D.K.)

Autor: Dragan Kolak
Datum: 13, 10, 2010.