Ova bara nekad je bila čuvena plaža i rezervat riba, a danas joj preti avet smrti

         Titeljani se uzdaju u Tisu, Gardinovčani ne mogu bez Dunava, a Vilovčani se ponose svojom nadaleko poznatom Vilovačkom barom. Njena lepota decenijama je očaravala meštane, ali i putnike namernike.
         Po legendi, tu je nekad bila vetrenjača koja je za tren propala u rupu koja se naglo otvorila. Onda je iz utrobe Zemlje pokuljala voda i tako je nastala Vilovačka bara. A ribe u njoj i dan-danas se hrane brašnom iz potonulog mlina. Ne znamo da li sem te neiscrpne hrane jedu još nešto, ali znamo da im ribolovci nude i gliste i druge „specijalitete“. Doduše, pre rata Opština je iznajmljivala Baru Kosti Damnjanovu. On je lovio, ali i brinuo o svom prirodnom blagu. Nažalost, ova bara je danas i svačija i ničija. Lepota je to i bogatstvo o kome niko ne brine. Na njenoj obali nikle su vikendice (pod sumnjivim okolnostima), a noćni „ribolovci“, često i iz drugih sela, mrežom su skoro uništili riblji svet. Na delu obale prema rampi videli smo bačeno smeće, a prema živopisnom topoljaku na severoistoku izbrojali smo devet ispražnjenih bočica sa zloslutnom oznakom „DECIS EC 15“. Čovek je i ovde objavio rat prirodi.
        A ta Vilovačka bara beše u prošlosti lepotica. Penzioner Žarko Berar (76) pamti kad je desno od puta bila toliko duboka da „kad najvišlji čovek stoji na dnu i pruži ruku ne vidi se“. Milan Damjanov (77) nekad je iz njenih brloga rukama vadio i po dva šarana odjednom. Riblje čorbe bilo je u izobilju, a pre rata postojala je i Riblja zadruga sa 25 članova, koji su na obali bili podigli „kolebu za držanje alata“.
        Danas od slavnih dana ni traga. Iz svakog poređenja proistekne poražavajući zaključak. Voda je nekad bila bistra kao oko, a danas u njoj peru prskalice i traktore. Čista priroda, u svojoj uvređenosti, ustuknula je pred drskošću čoveka. Sva tri izvora su oslabila, voda se osetno povukla, a mulj se sve više crni. Bara je neverovatno plitka! Zato omladinac Svetislav Ćurčić (18) setno uzdiše:
        Ranijih godina na našoj Bari bilo je i po 250 kupača dnevno! Dolazili su i Ločani i Šajkašani. Prošlog leta okupali smo se jedva dva-tri puta, a ovog nećemo nijednom!
        Jeste da krave i sada mirno pasu na obali , ali se sve ređe vidi roda u šetnji i čaplja sve ređe zaseče ogledalo vode. Izbledeli rogoz i trska najozbiljnije upozoravaju da je poslednji momenat da se izvori očiste od mulja i sačuvaju. Uostalom, ako priroda nije potrebna čoveku, nije ni on njoj!

Tomislav Đokić (Dnevnik, 3. jun 1990)

Novinske reportaže iz knjige „Keltski ćup“ (Paraćin, „Grafo-S“, 2010) Tomislava Đokića, nekadanjeg nastavnika titelske osnovne škole, pisane u „ono“ vreme prenosi Dragan Kolak.

P.S. Vilovačka bara još nije umrla, ali ne znamo ni da li će! Tek, i posle 20 godina na njoj se i dalje kupa mali broj ljudi, ali je manje i stanovnika, kako Vilova, tako i okolnih mesta. Osnovano je u Vilovu i udruženje ribolovaca koje je na obali sagradilo sebi kućicu i poribilo Baru. Pa, nije ni svako lane, uvek, bolje! A, i tamburaši su joj (Bari) spevali pesmu: „Titel grad, Novi Sad, / Vilovačko jezero / tamo je, tamo je / opet veselo…“(D.K.)

Autor: Dragan Kolak
Datum: 06, 10, 2010.