Šajkaši i Novosađani u arhivskoj građi 1763-1800. – U Sveskama za istoriju Novog Sada našao sam dva priloga Tomislave Jelić koji kroz arhivsku građu Novosadskog magistrata oslikavaju odnose Šajkaškog bataljona i novosadske gradske vlasti. Prenosim i nekoliko širih izvoda iz priloga objavljenih pod naslovom „Šajkaški bataljon i Novosadski magistrat (1763-1790.), (1791-1800.)“.
„Beogradskim mirom od 1. septembra 1739, kada je Austrija bila prinuđena da vrati Turskoj teritorije koje je držala u Srbiji, Vlaškoj i Bosni, a Dunav i Sava postali ponovo granica između dveju država, došlo je do reorganizacije Vojne granice, a ujedno i do nove seobe srpskog stanovništva, koje se naseljavalo pretežno u graničnom području, stavljajući se pod upravu vojnih vlasti.
Posle razvojačenja Potisko-pomoriške vojne granice, deo Srba se odselio u Rusiju, a deo je ostao u novoosnovanom Potiskom krunskom distriktu, u kojem su bila potiska naselja u Bačkoj, među kojima i Titel. Bilo je više grupa graničara, jedni su se nalazili u aktivnoj službi i učestvovali su u ratovanju, drugi su bili stražari (tzv. čardaklije), dok su se treći bavili poljoprivrednim poslovima. U Šajkaškoj je obrazovan 10. jula 1763, na ušću Tise u Dunav, Šajkaški graničarski bataljon, sa štabom u Titelu. To je zapravo bila flotila, sastavljena od šajki, malih i brzih drvenih čamaca. Prvi komandant je bio major pl. Stanisavljević. Taj Bataljon je raspušten 1873, dve godine posle ukidanja Vojne granice, a njegova teritorija priključena je Bačkoj županiji .
Bataljon se sastojao od četiri kompanije, da bi kasnije bile stvorene još dve. Prvobitno su pod Bataljon potpadala mesta: Titel, Lok, Mošorin, Gardinovci, Vilovo i Žabalj, a 1769. pripojeno je još šest sela, i to Čurug, Gospođinci, Sentivan (Šajkaš), Gornji Kovilj, Donji Kovilj i Kać. Bilo je angažovano preko 1.100 graničara u Bataljonu, koji je bio pod Komandom Petrovaradinske regimente, a od 1771. pod Generalnom komandom u Petrovaradinu, a u vodnosaobraćajnoj službi bio je podređen Vrhovnom brodarskom uredu u Beču. Imao je takav status da je mogao biti upotrebljen i na kopnu i na vodi, u ratu i u miru, da čuva granicu, goni razbojnike i sprečava uvoz i izvoz zabranjene robe, kao i upad Turaka. Šajkaši su takođe sprovodili brodove koji su službeno saobraćali Tisom i Dunavom. Ali imali su i mogućnosti da se bave zemljoradnjom, stočarstvom, vinogradarstvom, gajenjem svilene bube i drugim poslovima.
Stanovništvo je težilo da zaštiti svoje društvene i ekonomske interese, da sačuva dobijene privilegije i stvara uslove za razvoj unutrašnje samouprave. Vlasti na ovom području dolazile su i u kontakt sa Magistratom u Novom Sadu, koji je bio najveći grad u blizini dejstva Šajkaškog bataljona. O tome nalazimo zanimljivu građu u Istorijskom arhivu Novog Sada na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Pregled i utvrđivanje graničnih humki
Dvorski ratni savet odredio je da se granice Bataljona prema Novom Sadu označene u vidu humki, bar svake tri godine komisijski pregledaju i po potrebi obnove, uz obavezno prisustvo izaslanika novosadskog Magistrata.
Tako, postoji akt u kojem poručnik baron Hanhauzer obaveštava Magistrat da će reviziju međusobnih granica izvršiti 20. IX 1782, a započeće taj posao na Rimskim šančevima kod humke Velika kapija, te moli da se pošalju izaslanici. U komisijskom izveštaju o pregledu granice kod Kaća kaže se da je ona „utvrđena i u ispravnom stanju, da su humke u redu, samo se u ritu moraju podići kako ne bi bile poplavljene“. Na zahtev komande Bataljona u Titelu, da se izvrši pregled granice, počev od Rimskog šanca kod Kaća, Magistrat traži komisijski zapisnik o pregledu …
Kapetan Sajdl, u jednom aktu iz 1790. moli da se (iz Novog Sada) pošalje senator u Kać, radi pregleda i razgraničenja atara, što nije bilo obavljeno od 1787. godine zbog ratnih prilika. Komisija u sastavu: pukovnik Ifinger, pukovski pisar Kiš i senator Maksim Lepojović sačinila je zapisnik o pregledu humki između atara Novog Sada i Bataljona. Lepojović je izvestio i o reviziji međa između vojnog poseda Kać i Novog Sada.“
Pa iz sledećeg perioda o granici:
„Kako je pitanje granica bilo jedno od najbitnijih za održavanje reda i mira, a poštujući naredbu Dvorskog ratnog saveta, kapetan Sajdl iz Titela poziva 1791. Magistrat da pošalje na Rimske šančeve članove komisije radi pregleda graničnih humki. Magistrat 1795. odbija da potpiše zapisnik, iako je data napomena da je identičan „s onim, sačinjenim uproleće“, te traži „da se komisija sastane idućeg meseca u Kaću“, radi potpune sigurnosti. Major baron Pemler, dostavljajući zapisnik na overu, moli uzgred i cenovnik svih vrsta mesa i hleba u Novom Sadu, radi njihovog određivanja na području Bataljona; kako su se cene životnih namirnica određivale na zasedanju Bačke županije u Somboru, Bataljon i Magistrat su na tom planu sarađivali i ujednačavali cene.
Kao i ranije, po utvrđenim pravilima, licitacija je bila osnovni način za izdavanje pod zakup krčmi, mesara, ribolova, ispaše stoke i dr. Tako, kapetan Sajdl u jednom, a baron Pemler u drugom aktu, obaveštavaju „da će se pod dvogodišnji zakup, putem licitacije, izdavati krčme, mesare, ribolov i pustare“, …“
Ovakvih vodenica bilo je i kod Kaća.
Prodaja tržnih viškova i pozajmice građanima Novog Sada
„Iako je bio osnovan pre svega za odbranu granice od Turaka, Bataljon se angažovao i na unapređenju zemljoradnje na svojoj teritoriji. Pošto su graničari prodavali svoje proizvode u Novom Sadu, kapetan Sajdl u svojoj molbi Magistratu traži podatke o cenama pšenice, raži, ječma i zobi od 1779. do 1782, kao i „da Magistrat pečatom overi svoj varoški cenovnik, kako komisije ne bi stavljale primedbe. Magistrat udovoljava traženju i dostavlja cenovnik žitarica, namirnica i pića u gradu.
Siročadska blagajna Bataljona davala je na zajam novac Novosađanima, pod uslovom da poseduju nekretnine, ili drugu imovinu. Za pozajmljeni novac iz kapitala siročadi Petra i Pavla Belina iz Jozefsdorfa (Žabalj) Grigoriju Susanu, komanda Bataljona traži da se proveri kako je taj novac upotrebljen, a Magistrat odgovara da neće biti problema za vraćanje, jer ga je pomenuti građanin uložio u kupovinu zemlje.
Pozajmice ove vrste su se odvijale putem raspisa Siročadske blagajne, a uslov za dobijanje novca bilo je posedovanje imovine u dvostrukoj vrednosti pozajmice. Tako, na zahtev Grigorija Popovića iz Almaške ulice, Magistrat izdaje uverenje da njegova kuća sa krčmom vredi 1500 forinti, te mu se može dati zajam od 300 forinti.
Međutim, bilo je problema oko vraćanja novca u Siročadsku blagajnu. Na uporno traženje kapetana Sajdla , da Grigorije Susan vrati novac, Magistrat odgovara da se ovaj obavezuje na isplatu „do Đurđevdana, jer nema gotovine, pošto je kupio ovce.“
Radi naplate potraživanja putem egzekucije, u korist siročadske zaostavštine Kuzmana Kostića od Pelagije Zeljkove-Stojaković, Naste Kafedžije i ćurčije Teodora Jovanovića, a po zahtevu kapetana Sajdla, Magistrat traži da Bataljon pošalje svoga zastupnika, pošto je imenovani zastupnik Bartolomej Čenazi odsutan.“
Izdavanja pod zakup
„U pogledu izdavanja pod zakup Novosađanima krčmi, ciglana, mesara, točenja vina, ribolova, sečenja trske, košenja trave, ispaše stoke, uslovi su bili isti kao i kod pozajmica iz Siročadske blagajne. U tom smislu, po žalbi Nestora Isakovića iz Novog Sada, a na traženje Generalne komande u Petrovaradinu, Magistrat odgovara da pomenuti Isaković i njegova dva ortaka raspolažu imanjem, kojim mogu isplatiti zakupninu za dve krčme na teritoriji Bataljona. Generalna komanda traži u jednom aktu podatke o broju računa za sečenje trske, koje su Novosađani platili Bataljonu za period 1786-1790. godine.
S obzirom da je na području Bataljona bilo malo zanatlija, kapetan Sajdl traži da se u Titelu nasele po jedan stolar, obućar i zakupac mesare, pošto u Novom Sadu ima dosta zanatlija koji su došli iz okupiranih teritorija i nemaju u gradu posla.
Izdavanje pod zakup, kao i licitacije nameštaja, raznih alata, drveta za gradnju lađa, objavljivala je komanda Bataljona preko Magistrata i tako omogućavala Novosađanima da učestvuju u ovim licitacijama.
Titelska ciglana je 1788. godine bila izdata pod zakup ciglaru Desku iz Novog Sada, koji verovatno, nije izmirio svoje obaveze, pa kapetan Sajdl traži da on dođe „radi konačnog obračuna zakupnine i ostalog.“
Imovinski sporovi
„Rešavanje imovinskih pitanja, odnosno naplate potraživanja, štete, obeštećenja, miraza, bilo je, razumljivo, teško i dugo je trajalo. Za zlostavljanje i vređanje u Novom Sadu graničara „određenog da čuva mlade šume, komandant Bataljona plem. Stanisavljević traži „da Magistrat da istom zadovoljenje. Magistrat, pak, moli komandu kompanije u Kaću, da Stevanu Tomiću vrati dva, tamo pronađena konja.
Po žalbi novosadskog krčmara Johana Falera caru, zbog pretrpljene štete, radi neuspeha u otvaranju krčme u Titelu, Generalna komanda u Petrovaradinu obavezuje se da će mu štetu podmiriti, a na osnovu carske naredbe.
Čini se da su graničari teško naplaćivali svoja potraživanja od Novosađana, jer kapetan Sajdl „moli da Magistrat bude pri pomoći Jovanu Popoviću, graničaru iz Kaća, kako bi naplatio svoje potraživanje od dužnika Gavrila Nedeljkovića iz Novog Sada“. … Novosadski krčmar „Kod zelenog venca“, Johan Berger, nije uspeo da dobije obeštećenje za uginulog konja, kog je kupio na licitaciji, uz obrazloženje da mu je ukazano na manu konja, a i bolest se javila – navodi se – posle prodaje.
Plem. Ifinger, natporučnik iz Kovilja, traži da se naplati šteta od novosadskog mesara Todora Bulića, kod koga su viđene svinje, ukradene graničarima iz Kaća, a Magistrat odgovara, da je vojnik Johan Šimonj te svinje javno kupio i prodao ovom mesaru, te se šteta ne može isplatiti. Interesantno je da je stav dveju vlasti povodom ovog slučaja potpuno različit, što potvrđuje koliko su graničari imali teškoće u naplati svojih potraživanja i šteta. To se odnosi i na slučaj kapetanice Sajdl. Ona nikako nije mogla da naplati svoj miraz od brata Simeona Melika Čenazija. Na zahtev Vojne komande u Petrovaradinu, da se ovo što pre reši, Magistrat odgovara da će biti izvršena prinudna naplata, ukoliko Čenazi ne isplati novac.
Kapetan Sajld uložio je prigovor Magistratu zbog postupka prema kafedžiji Antonu Abelu, kome su u Novom Sadu pokušali da ispregnu iz kola konja i odvedu ga. Magistrat taj postupak pravda time što je iz Čanadske županije postojao zahtev da se taj konj zapleni. Zahvaljujući presudi suda u Hacfeldu (Banat), Abel je dokazao da je konj njegov.
Poslovanje novosadskog mesara Nikole Mićina bilo je stavljeno pod sumnju. Na uporno traženje komande Bataljona da pomenuti mesar dostavi uverenje da je vo, koga je iz Gospođinaca odveo u Novi Sad, zaista njegov, Magistrat odgovara „da isti nije mogao da bude saslušan, pošto je dva meseca bio u Banatu, a 55 forinti, koliko je traženo, poslato je Komandi Bataljona, i time je spor rešen“. Ovo rešenje usledilo je tek po žalbi Bataljona kraljevskom komesaru Johanu plem. Bahu, a postupak je trajao nekoliko godina… Izgleda da je pomenuti mesar kupovao i kradenu stoku, što se vidi iz izjave uhapšenog Ignjata Bailova. On veli da je čuo kako je Jovan Nikolić, graničar iz Kovilja, prodao Mićinu „13 komada rogate stoke, verovatno ukradene“. Čini se da Magistrat nije mnogo učinio da proveri verodostojnost ove izjave, moguće je da se na tome sve i završilo.“
Dobra saradnja oko hvatanja kriminalaca i begunaca
Može se ipak reći da je saradnja između ovih vlasti bila veoma uspešna u rešavanju mnogobrojnih krađa, kao i u hvatanju vojnih begunaca, kriminalaca i drugih sumnjivih lica. Tako Magistrat 1782. moli Komandu Bataljona – kapetana plem. Stanisavljevića „da se donosiocu ovog pisma preda ukradeni konj trgovca Tome Uskokovića, koji je nađen u Kovilju. Isto tako Magistrat moli za pomoć Slavonsku i Nemačko-banatsku generalnu komandu i Šajkaški bataljon, pri hvatanju lopova – braće Georgija, Jovana i Konstantina Lackovića.
U pogledu ukradenih stvari, kao i stoke, obe vlasti trudile su se da se počinioci uhvate, a imovina vrati vlasnicima.
Natporučnik Ifinger šalje Magistratu uhapšenog Maksima Brankovića, koji je Novosađaninu Gaji Šijaku ukrao 105 svinja, a u drugom slučaju poziva Maksima Kolara i Simu Milivojina da dođu i preuzmu stvari koje im je ukrala Marija Pinter. Komanda Bataljona u Kovilju dostavlja izjavu Petra Peića i Mihajla Kuljinca iz Kaća, koji svedoče u korist kaćkog graničara Janka Kucurca, protiv Đure, sina Novosađanina Jefte Surdučkog, koji mu je ukrao četiri krave.
Tuča u „Mlinarskoj krčmi“
Kriminal se nije ograničavao samo na pomenute kategorije. To pokazuju i naredni događaji, odražavajući tadašnji mentalitet i temperament učesnika, koji su svađe i sporove često rešavali putem fizičkog obračuna, odnosno tučom.
Iako je Magistrat na dopis Bataljona odgovorio da je kradljivac Boža Milanović povređen prilikom hvatanja, moguće je da ga je oštećeni Sima Burđa iz Novog Sada „povredio čatlovom“, našavši kod njega svoju vreću. Iskazu Alekse Markovića, koji je verovatno ukrao cipele graničaru Ignjatu Pavlovu, da je oštećenog „vređao samo rečima“, ne može se sa sigurnošću verovati, te uprava mesta Kovilj, traži izjave svedoka. Da je krčma pravo mesto za ovakve obračune, pokazuje nesreća krčmara Đorđa Kovačevića i njegove žene Mile u „Mlinarskoj krčmi“. Njih su napali i povredili neki graničari iz Kovilja „zbog navodno veće cene vina, o čemu se dostavlja lekarski nalaz i traži obeštećenje“. Ni graničar Mihajlo Josimov iz Kaća nije bolje prošao, pošto ga je sin Novosađana Nine „odveo na neki salaš i oteo mu šešir i novac“.
Autor: Nenad Glišić
Datum: 21, 10, 2010.