Emil Ružić iz Titela priča o uspomenama na svoju tetku Milevu Marić i teču Alberta Ajnštajna.
Ovih dana mnogo se piše o zaslugama Ajnštajnove supruge Mileve Marić za njegovu slavu naučnika, ali se olako provlači stara novinarska greška o mestu njenog rođenja. I dalje se tvrdi da je ona rođena u Novom Sadu, a istina je da je rođena u Titelu.
Svratili smo u kuću broj 107 u Ulici maršala Tita, gde je Mileva ugledala svet 25. avgusta 1875. godine.
Dočekao nas je Emil Ružić, čovek kome je Mileva tetka. Zapravo, Mileva je dete Mare, rođene sestre Emilovog dede Pere Ružića. Milevin otac Miloš Marić, rodom iz Kaća (svojevremeno „oficijal kraljevskog banskog stola“ u Zagrebu), služio je kao graničar trogodišnji vojni rok u Titelu, u vreme Franje Josifa. Živeo je u kasarni koja je kasnije dobila ime Svilara (po otkupu čaura svilene bube).
Pošto je Sava Ružić, stric Emilovog oca, bio vojno lice, on je Miloša Marića upoznao sa Marom i oni su se potom uzeli. Tako se mala Mileva rodila, dok joj je otac još bio na odsluženju vojnog roka u Titelu. Kasnije je porodicu Marić životni put odveo u Kać, pa u Novi Sad (Kisačka 25).
Sudbina je htela da Mileva Marić bude matematičar i fizičar i da joj životni saputnik postane Ajnštajn, kasnije slavno ime svetske nauke. Naš sagovornik Emil Ružić, rođen 1913, kao kroz maglu se seća tetke Mileve i teče Alberta. Majka i otac su mu pričali kako su rođaci imali običaj da im u goste banu iznenadno. U Titel su poslednji put došli kad je Emil imao tri godine. Bilo je to u jesen u nedelju 1916. (vreme objavljivanja opšte teorije relativnosti) i Ružići su se bili spremili da krenu u svatove jednog člana porodice Miškov. Pridružili su im se i Mileva i Albert. Upregne Emilov otac okićene vrance, najbolje u srezu, a Ajnštajn sedne s njim u „štajer-vagen“, pa pravo u današnju ulicu Žarka Zrenjanina [Knićaninova najnovije – primedba D.K.]. ostala je uspomena da je budući nobelovac voleo konje i tamburaše, da je „natucao srpski“, da je bio veseljak i da je voleo da popije „na eks“. A Mileva je sve vreme na svadbi u krilu držala malog Emila. U jednom trenutku obratila se Mirku Ružiću:
Brate, daj mi ovog, najmanjeg (Emila – prim. T. Đ.) da ga nosim u Švajcarsku da ga školujem.
Pet godina posle toga Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu. Jeste da su se Mileva i Albert kasnije razišli, ali u kući Ružića sve do Drugog svetskog rata stajala je njihova venčana fotografija. Pocepali su je mađarski fašisti u svom besu prema Jevrejima.
Čudno je da svet više zna o vezanosti Mileve Marić i Alberta Ajnštajna za Titel, nego sami Jugosloveni. Recimo, Albert Jul, danski fizičar, svojevremeno je pisao titelskoj Opštini tražeći izvorne podatke o Milevi Marić.
Tomislav Đokić („Dnevnik“, 11. novembar 1990.)
P.S. Emil Ružić je umro 9. aprila 2000. u 87. godini (D. K.).
Novinske reportaže iz knjige „Keltski ćup“ (Paraćin, „Grafo-S“, 2010) Tomislava Đokića, nekadanjeg nastavnika titelske osnovne škole, pisane u „ono“ vreme prenosi Dragan Kolak.
Autor: Dragan Kolak
Datum: 07, 09, 2010.