Dušan Vlaškalija jedini je odgajivač lipicanera u Šajkaškoj

Evo nas u Šajkašu. Radoznalost nas vodi u dvorište Dušana Vlaškalije, strastvenog odgajivača lipicanera.
Idemo prvo u štalu!
Za jaslama četiri konja. Sve lepotan do lepotana! Ne znamo u koga da gledamo. Petogodišnji Negro radoznalo nas posmatra.
šta mu je ovo crveno na glavi? – pitamo gazda-Duleta.
Pa, tako se oždrebio! – smeje se on šeretski i nežno dodiruje kićanku na grivi.
A lipicaneri toliko lepi da im je ukras suvišan. Negro gordo drži glavu vavoljeći usnama. Puca od snage. Zato je, valjda, dvostruko vezan. Za svaki slučaj! Polupodignuta zadnja noga, raščešljan rep.
Kraj njega svetasti omak Boka garav kao noć, potomak čuvenih roditelja iz ergele u Karađorđevu. Mangupski razgrće slamu.
Pričljivi Dule stručno veze o „araberima, drugoj liniji lipicanera“. Pokazuje nam žensko ždrebe čiji je pogled bezazlen kao dečji. Čudimo se što mu je rep kratak, ali istoga trena saznajemo da će mu vremenom porasti i da će ono obavezno promeniti boju (od crne, preko zelene, u belu).
U uglu kobila Koverzano Elza, majka prethodna dva mezimca. Maše repom i žvaće slamu iz dosade. Zagledana kroz prozor, sanja putovanja.
Eh, kad gazda-Dule njih upregne, pa nakrivi šešir! Konj zakićen peškirom, korak paradni kao soldatski, a stari fijaker, žut k’o ćilibar, u Budimpešti pravljen! Važniji i svečaniji kum nego mlada!
Otkad zna za sebe, zna i za konje. Više priča o njima nego o deci. U pedigreu je premalo mesta za ono što on zna o konjima. Ima dva automobila, ali više voli belce. Konj ima dušu, a auto nema.
Ni za „mercedes“ ne bi i’ dao! – ističe Dušanova supruga.
A i ovako su pravo blago. Jedan vredi četiri miliona, a za ždrebe je lane dobio 2.000 maraka.
Konje mogu da drže samo poluludi! – otvara srce mudrijaš. I zaista, ne rade ništa, a koštaju ga đavo i po. No, on ih se ne bi odrekao ni kad bi dukate jeli. Ljubav je ljubav, a ponos je ponos.
Vidi, na sliki je kao labud! A rep kao kad neka dobra namiguša metne frizuru.

Dule ljubomorno čuva tajnu o „specijalnom načinu timarenja“, a lipicaneri se presijavaju kao pliš. Takvih nema ni u „Konjčkoj reviji“, koju drži, ni u kalendaru u kome su (šta bi drugo), konji!
Rastajući se od gazda-Duleta, imamo utisak da se rastajemo od brata blizanca samardžije Petraka, Ćopićevog legendarnog zaljubljenika u konje.

Tomislav Đokić („Dnevnik“, 16. april 1988)

Novinske reportaže iz knjige „Keltski ćup“ (Paraćin, „Grafo-S“, 2010) Tomislava Đokića, nekadanjeg nastavnika titelske osnovne škole, pisane u „ono“ vreme prenosi Dragan Kolak.

Autor: Dragan Kolak
Datum: 06, 09, 2010.