Kada je bibliotekar titelske OŠ „Svetozar Miletić“, Stevan Avguštin, nameravao da obeleži godišnjicu izdavanja prvog srpskog bukvara obratio se nekim uglednim institucijama u Beogradu (Narodna biblioteka Srbije, Vukova zadužbina) sa molbom da mu tim povodom pomognu u izboru gostiju i pisanog materijala. Oni su mu odgovorili: „Zašto tražite od nas pomoć kada u vašem mestu imate najboljeg poznavaoca tog bukvara – Lazu Čurčića.“(!)
Izdavačke kuće „Službeni glasnik“ i Zavod za udžbenike su 2009. izdali su Prvi srpski bukvar inoka Save koji je priredio Mihailo Blečić. U toj knjizi su se našli tekstovi nekolicine stručnjaka, ali ne i Laze Čurčića. Zašto?
Možda odgovor treba tražiti u poslednjoj rečenici rasprave na temu o srpskom bukvaru koja je objavljena na 400. godišnjicu ovog bukvara u Danici za godinu 1997. u izdanju Vukove zadužbine iz Beograda (str.333-41). A ona glasi: „Mihailo Blečić je reprint primerka bukvara Narodne biblioteke Srbije propratio predgovorom koji sadrži nedopustive netačnosti i proizvoljnosti“ (podvukao D.K.).
Drag mi je Mihailo, ali mi je draža istina (čitaj: Laza)! Laza Čurčić se u raspravi bavio činjenicama, a ne Mihailom Blečićem.
Tekst Laze Čurčića Bukvar inoka Save Dečanca iz 1597. godine ovde donosim u skraćenom obimu:
Srpski bukvar inoka Save Dečanca, poslednji je, koliko se zna, slovenski bukvar štampan u 16. veku. Prethode mu hrvatski glagoljički bukvar (1527), zatim hrvatski glagoljički bukvar Psaltir (1530) i Table za dicu, štampane glagoljicom i ćirilicom (1561).
Prvi ruski bukvar štampao je Ivan Fjodorov 1574. godine. Fjodorov je štampao u Ostrogu 1578. mali grčko-slovenski bukvar. Konačno, Fjodorov je štampao, biće u Ostrogu, između 1578. i 1580: Načalo učeiя detem hotящim razumeti pisanie.
Inok Sava Dečanac (monah i pisac, prim. D.K.) priredio je dva izdanja srpskog bukvara, a štampao ih je Đovani Antonije Rampaceto u Veneciji 1597. Dvadesetog maja 1597. završeno je štampanje bukvara na dva nepaginovana (nenumerisana, prim. D.K.) lista na osmini, a 25. maja drugo izdanje na četiri nepaginovana lista na šesnaestini.
Bukvarski deo knjižice inoka Save za učenje čitanja slaže se umnogome sa hrvatskim glagoljičkim bukvarom iz 1527. godine.
Mnogo više se razlikuje azbuka inoka Save od azbuke u ruskom bukvaru Ivana Fjodorova iz 1574. godine. (Uporedo su data slova iz bukvara Save i Fjodorova, prim. D.K.).Posle slogova u bukvaru inoka Save su imena slova azbuke, kojih nema u glagoljičkom bukvaru, a u bukvaru Ivana Fjodorova iz1574. Ona su u odeljku Azbuka . I u ovom tekstu ima razlika.(Slede imena slova u oba bukvara, prim. D.K.). u bukvaru inoka Save posle naziva slova slede tekstovi za čitanje. Oni su nesumnjivo uzeti iz ruskog bukvara Ivana Fjodorova. U ruskom bukvaru na početku je rečenica koje nema kod inoka Save: Za molitv svяtыh otec naših, Gospodi Isuse Hriste sine Božii pomiluй nas. Ali je zato preuzeo sledeći stih: Slava tebe Bože naš, slava tebe. […]
Ne samo tekst, nego i slova kojih nema u azbuci bukvara inoka Save svedoče da je tekst preuzet iz ruskog bukvara. Takva su slova: ou, ы i ъ.
Bitne razlike između bukvara inoka Save, hrvatskog glagoljičkog bukvara iz1527. I ruskog bukvara iz1574. U tome su što je inok Sava posle azbuke dao samoglasnike, vokale: a, e,i, ω, ou, ali ne i 8 (u).
Inok Sava je na kraju bukvara dao i grčke brojeve ćiriličkim slovima. Valja reći da u glagoljičkom bukvaru nema nikakvih brojeva, ni slovenskih, glagoljicom niti arapskih. Grčki brojevi dati su u ruskom bukvaru ispred odeljaka (lekcije).
Inok Sava je znao i za hrvatski glagoljički bukvar iz1527. i ruski bukvar iz 1574, ili onaj između 1578. i 1580. godine. Ni jedan ni drugi nisu mu bili dovoljni, pa ih je dopunjavao. Nije preuzimao rusizme iz bukvara Ivana Fjodorova. Za sve tekstove imao je srpskoslovenske izvore.
Sudeći po bukvarima, inok Sava je bio od obrazovanijih Srba, dabogme ako je on njihov autor.
Inok Sava jasno je razlikovao ruskoslovenski od srpskog i vodio je računa da udžbenik bude ooliko srpski koliko je ruski bio za svoje učenike.
Filolozima je inok Sava omogućio da uporede onovremeni ruskoslovenski i srpskoslovenski tekst u štampanim knjigama i još u udžbenicima.
Za bukvar inoka Save u nauci se saznalo kasno, tek 1903. godine. Drugo izdanje bukvara nabavio je I. Krilov, ruski konzul u Skadru. Bukvar je pokazao publicisti Okici Gluščeviću, a potom mu poslao i prepis. Gluščević je prepis predao Ljubomiru Stojanoviću. O bukvaru Stojanović je napisao onoliko koliko je saznao iz prepisa, koji je i objavio.
Đorđe Sp. Radojičić obavestio je naučni svet u božićnom broju beogradske Pravde da je Narodna biblioteka nabavila bukvar inoka Save. Milorad J. Vanlić je napisao da bukvar pripada stilu bukvara koji su bili u upotrebi od Kvintilijana do Stefanija, 1802, i da se po tome slaže sa abecedarima evropskog Zapada. Naglasio je potom da se „jasno vidi da se pravac ovog bukvara držao tada savremenog metoda, pa se slobodno može reći da je u ovom pogledu ovaj srpski bukvar bio savremen“. Nije jasno na čemu je Vanlić zaključio da je „ovaj bukvar bliži Stefanijevom bukvaru“ kada je malo dalje dodao da „ne smemo tvrditi ni da je ova metoda upotrebljavana u ovom bukvaru bila originalno delo tvorca ovog našeg bukvara“. Bukvar inoka Save nije bio originalno delo i nije se razlikovao od onovremenih bukvara.
Vanlić je na kraju rekao i ovo: „Da ovaj bukvar ima svojih mana, i to krupnih, ako ga merimo pedagoškom sadašnjicom, jasno je, ali se ovaj bukvar mora ceniti samo tako ako ga uporedimo sa tadašnjim bukvarima […] što bi bilo jedino logično i opravdano.“ Zašto to nije učinio nije jasno, ali je izvesno: da ga je upoređivao, ne bi napisao da „smemo reći da je prvi srpski bukvar iz 1597. godine bio za svoje doba ne samo savremen bukvar, već i nešto više, on je za svoje doba bio napredan bukvar“. Savremen je bio, a napredan je bio koliko i oni koji su mu bili izvor.
Narodna biblioteka Srbije i Narodna i Univerzitetska biblioteka u Sarajevu nabavile su pre 1952. drugo izdanje bukvara inoka Save Dečanca. Oba primerka idantična su primerku I. Krilova.
Mihailo Blečić je reprint primerka bukvara Narodne biblioteke Srbije propratio predgovorom koji sadrži nedopustive netačnosti i proizvoljnosti. (Opširnije u: Danica, Vukova zadužbina, Beograd, 1997, str. 333-40)
Autor: Dragan Kolak
Datum: 11, 08, 2010.