Krčme u Šajkaškoj imala su sva sela. Prema popisu iz 1803. u Šajkaškom bataljonu je bilo 18 krčmi , po dve u Titelu, Žablju, Nadalju i Donjem Kovilju, u ostalim mestima po jedna. One su bile u vlasništvu ili u zakupu i držali su ih bolje stojeći trgovci, zanatlije i graničari. U njima su točili piće sami ili preko svojih ukućana, a neki su i unajmljivali profesionalne krčmare.

        Pravo na krčmu, odnosno, dozvolu za zakup krčme izdavala je nadležna vojna komanda i Dvorski ratni savet, koji je potvrđivao ugovore. Krčme su davane u zakup glavnom arendatoru (zakupcu), koji je imao dosta velika prava nad svojim podzakupcima u pojedinim selima. On je gotovim novcem punio bataljonsku kasu i kao takav uživao je zaštitu Komande Bataljona, pa je mogao imati monopol i eliminisati konkurenciju i krijumčarenje.
        Najstariji podatak o postojanju „erarske“, tj. državne krčme u Titelu je iz 1808. godine. Onda je izdato odobrenje za otvaranje druge takve krčme koja će se davati u zakup. Kasnije je opstala samo jedna od njih, za koju je 1832. rečeno da je u dosta trošnom stanju i da ju je trebalo popraviti utroškom 800 forinti uz radnu obavezu od 1272,5 ručne i 993,5 vučne rabote, kako bi se mogla prodati ili izdati u zakup. Najniži zakup je bio propisan od 290 forinti i 44 krajcare.
         Za sve vreme postojanja bataljona najviše privatnih krčmi bilo je u Titelu. U njemu je bilo i sedište najznačajnijih arendatora krčmarenja. Glavni arendator Šajkaškog bataljona bio je Andreas Mor koji je imao isključivo pravo na točenje piva. On je bio krčmar, gostioničar, mesar i trgovac sve do smrti 1832. godine. Tada je pravo držanja krčme prešlo na njegovu maloletnu kćer Tereziju.
        Drugi arendator bio je Karlo Fan koji je u zakupu držao erarsku krčmu i otvorio 1826. novu u kući graničara Mihaila Blažina. Za vreme logorovanja vojske bilo mu je dozvoljeno da u Gornjem Titelu otvori dve krčme, koje će posle odlaska vojske morati da zatvori.
        Vlasnik kafane i bilijara u Titelu točio je 1818. pivo i van kafane na ulici, pa mu je Komanda ŠB zabranila dalje točenje piva na predlog moćnog Andreasa Mora, koji ga je tužio. Opančar Jovan Marjanov kupio je kasnije tu krčmu od Vernera. Dozvolu za otvaranje krčme 1826. tražio je i Jakov Šandorov, ali ju nije dobio, mora da je bio konkurencija Andreasu Moru.
        Tek 1843. udovica veletrgovca Krestića, Marija Krestić otvorila je kafanu i točila je piće u sopstvenoj kući. Izvesni Karlo Abel protestovao je kod Komande Bataljona protiv Marije Krestić, ali je prigovor odbijen kao neosnovan.
         Sa pravom točenja pića i držanjem krčmi, odnosno, gostionica bilo je povezano i držanje svratišta. Iz raspoloživih izvora bilo je teško utvrditi šta je gostionica a šta svratište, pošto su i svratišta imala pravo na primanje gostiju i na točenje pića. Uslov da se poseduje svratište bilo je da se ima kuća od tvrdog materijala sa potrebnim inventarom i da se plaća godišnja arenda arendatoru krčmarenja i porez Bataljonu, kao i da se poštuju sve naredbe koje su se odnosile na privatne krčme.
        Većina svratišta nastala je posle 1820, samo su Titel i Čurug imali svratišta od 1808. godine. Prvo svratište u Titelu „Beli anđeo“ otvorio je 1808. Samuel Fink. Drugo je pod imenom „Kod zelenog drveta“ od 1830. držao Stevan Mušicki, otvaranje trećeg 1833. nije uspelo, jer je procenjeno da su Titelu dosta dva. Ipak, 1838, dozvola za novo svratište- gostionicu data je Johanu Svobodi i nadenuto mu je ime „Kod crnog sidra“. Nije li to potonji hotel „Anker“, što će reći sidro ili lenger.
        Kada već pominjem točenje piva, valjalo bi spomenuti da je u Šajkaškoj postojala samo pivara u Titelu, koju je 1800. osnovao Adam Jung. Nju je kasnije preuzeo Jakob Kristijan. Zanimljivo je da je cena piva u Titelu bila veća za dve krajcare nego u Novom Sadu. Ovaj pivar i pomenuti arendator Andreas Mor su 1826. tužili kafedžiju Vernera zbog točenja piva. Komanda Bataljona je utvrdila da je zapravo Kristijan točio rđavo pivo, pa mu je zapretila da će Verneru posle zabrane dozvoliti točenje piva, ako ovaj nastavi sa rđavim pivom i naredila mu da spusti cenu piva. Kristijan je tražio i da toči vino i rakiju, ali mu kao pivaru nije dozvoljeno, jer bi to značilo prekoračenje datih mu ovlašćenja kao pivaru. Kasnije mu je dozvoljeno da peče rakiju samo od ječmenog slada. On je 1839. ponovo tražio da otvori još jednu krčmu, ali mu nije udovoljeno.
        Posle Kristijana pivaru je nasledio Franc Hakštok, koji ju je držao do revolucije 1848, a možda i kasnije, a dobio je, kao jedini pivar, i pravo da toči pivo izvan Titela, u Nadalju, Gospođincima, Čurugu Đurđevu i Mošorinu. Početkom 1848. Hakštok je produžio ugovor o točenju piva u Nadalju, Gospođincima, Žablju i Mošorinu. Uskoro je izbila Buna.
        Posle Bune novosadski Srpski dnevnik pisao je 13. februara 1861. da su „naši rodoljubivi trgovci i zanatlije sa svojim pomoćnicima u dvorani „Kod lengera“ 12/24. februara predstavili Ajduke Jovana Sterije Popovića.
        Pre 137 godina, naveče 22. septembra 1872. okupili su se oficiri i činovnici Bataljona u gostionici „Zum Anker“ („Kod sidra“) u Titelu na oproštajnoj svečanosti, da bi u drugarskom krugu još jednom obnovili sećanja na prošla vremena i oprostili se sa puno lepih želja za budućnost.

        Aleksandar Tišma u svom romanu Vere i zavere zapisao je da dvoje zaljubljenih, Inge i Sergije, ona Nemica, on Novosađanin, „borave u Titelu, udaljenom od Novog Sada tridesetak kilometara, koje su prevalili nasumce, tražeći u mraku, cepanom farovima automobila, pogodno zastanište. Nisu imali predstavu kakvo bi ono trebalo da bude dok su svetlima budili sela ušorena kraj druma, sa crkvama vijugavih tornjeva, sa četvrtastim robnim kućama u staklu iza kog su treptali ljubičasti neoni, sa krčmama što su kroz širom otvorena vrata propuštale purpur sedeljke i unjkavu svirku, sa poslednjim mladim noćnicima koji su tumarali po pustim uglovima; prepuštali su se tražilačkom nagonu, kao nekom neobaveznom pozivu, nekoj želji koja je i odgađala ostvarenje za volju izvesnosti da će ih vožnja, zamor, potreba da sjedine, kad-tad zaustaviti, oglasivši se kao cilj. Nagoveštaj toga cilja javio im se sa uzvišenjem koje je nenadano niklo iz ravnice na ivici trećeg za njima nestalog sela… Na njihovom završetku, gde se pred farovima ponovo otvaralo prazno nebo, pored pločnika, u železnoj ogradi, desetak letnjih stolova sa stolicama čiju su belinu polivala bleskom dva fenjera. Za stolovima je bilo gostiju, vrtela se neka kelnerica noseći izdignut poslužavnik, te je Inge, pogledavši u Sergija upitno, polako zaustavila kola. Izašli su, osvrnuli se, iznad fenjera, u njihovom zasenčenom odsjaju, pročitali „Hotel Anker“, i zadovoljno se protegli. Ovde stanuju. Imaju dve sobe na prvom spratu, jer su odmah tako, dve, i zatražili od poslu nevičnog mladog portira za kojim su se dugo ogledali po malom polumračnom predvorju iza kafanske, tada prazne, dvorane: dve starinske, duguljaste sobe s visokim tavanicama, po jednim krevetom, ormanom, stolom i stolicom, koje čak nisu jedna do druge nego se ukoso zgledaju vratima. (…) Peru se u kupaonici na kraju hodnika pored zahoda, velikoj, prohladnoj, što odiše na karbol i glinu, s ogromnom obijenom kadom iza koje je neložena furuna, tako da ih voda iz zarđalog tuša pogađa ledenim mlazom od koga se brane brzim sapunanjem i trljanjem kao zimski putnici na čekalištu pod slobodnim nebom. Sačekujući jedno drugo na hodniku dok hladni cvokotavi obred unutra traje, pre nego što će se, podsećajući se na njega u mnogolikim pojedinostima, spustiti stepenicama u kafansku dvoranu gde se služi doručak. Doručak im donosi debela kuvarica koja na tutanj njihovih koraka – ponekad moraju da ga ponove, ustajući od stola i marširajući po nauljanom podu naperenih peta – izviri kroz drveno prozorče koje klizi na žlebu, pa nestane, pa se pojavi na vratima cela, šušteći u čistoj beloj kecelji, sa na tajanstven način već pripremljenom, istina mlakom, belom kafom, uz koju su s dirljivom proračunatošću složene četiri zemičke i, na tanjiriću, po kockica upakovanog maslaca i okrugla kutijica džema“.

(Kako su videli Titel i Tisu)

        „Znali su da Titel leži na Tisi, Sergije određeno, Inge po neizvesnom sećanju, ali kako ni jedno od njih ovde nikad nije bivalo, koraci su im zatezali od prezavog istraživačkog dahtanja, a čila im bubrila od spremnosti na nepredviđene prizore. Izbili su iz okruženja kuća a još uvek su videli samo zemlju i nad njom, nedogledno i u nedogled uzdignuto, posuto krupnim letnjim zvezdama, noćno nebo. Žagor poslednjih gostiju iz hotela bio se utopio u tišinu, čuo se samo daljinom utanjeni lavež pasa-čuvara. Noge su im se pele, morali su paziti po čemu gaze i tako nisu ni zapamtili trenutak kad su stigli na vrh nasipa. (…) Dugo su šetali nasipom, sami, jer je mesto već spavalo; zagrljeni, skoro zapleteni jedno u drugo i rukama i koracima, kratkim i tihim, da ne prekriju njihovim šumom onaj istančani, šaputavi šum što im ga je slala Tisa; prošli ispod mosta, koji je takođe stajao tih, bez prometa, i tek kad se nasip uzeo račvati u dva skoro uporedna pravca, neodlučnost, kao pretnja njihovoj predanosti slučaju, obrnula ih je povratku. Ali su ujutru posle doručka i kafe pošli najpre na reku, pa su ovo i uobičajili. U to doba ona je bez tajni, sirova i hitra, zeleno sura, žilasta, kao jegulja. Kvasi i briše, nosi svojim tokom dodir zemlje u koritu i vazduha nad sobom, premešta ih, bezazleno svojevoljno.
        Nastoje da što brže obave obed i izlaze da još posede napolju, uz čašu vina. Ali ne pred „Ankerom“, kamo pređe deo gostiju s večere i gde se iz drugih pravaca okuplja mesna momčadija da razgovara o utakmicama i obležajnim podvizima, već niže, prema reci, u maloj čardi čija se terasa, osvetljena petrolejkama, nadnosi nad samu reku. Piju svoje vino i gledaju se pod treperavim svetiljkama. Čine se jedno drugom lepi, ne onako izazovno kao na sprudu sred reke. Obuzima ih nova čežnja jednoga prema drugome. Ostaju dugo na terasi čarde, pijući vino i držeći se, kad im prsti nisu zauzeti cigaretom ili čašom, za ruke. I kad napuste čardu ne vraćaju se u „Anker“, već se, ruka u ruci, upućuju nasipom prema mostu u šetnju.
        …pri isplati računa portiru, ovog puta vrlo uslužnom, čak postave pitanje: da li će i kroz nedelju-dve dana biti u „Ankeru“ mesta, sasvim suvišno. No, da li hoće? Nagriza ih sumnja, trnu pred pomišlju da će se izlet u Titel izdvojiti u nešto izuzetno i neponovljivo, da je to dar tako krupan i velikodušan kakav više ne mogu dobiti. Zato povratak, suprotno naglosti sa kojom su se za njega odlučili, otežu. Inge vozi polagano, sve pored brega, na ovom delu sveg obraslog travom, svetlo zelenom u sunčanom jutru, a kad stignu do njegovog repa, gde tone u oranice kao ostrvo u more, dvoume se kojim putem da okrenu dalje, kao da su onaj noćni pravac izgubili pri dnevnoj svetlosti.“

(Više o njima pročitajte u romanu).

Autor: Dragan Kolak
Datum: 06, 08, 2010.