Stevo M. Kukavica objavio prvu zbirku pesama

        U martu 2010. godine iz štampe je izašla prva zbirka pesama Steve M. Kukavice pod neobičnim naslovom „Kako mogu Evropu da spoje, a ognjište ugasiše moje“. Zbirka sadrži oko 140 pesama ljubavnih i rodoljubivih kroz koje se provlači nostalgija i tuga za rodnim krajem i ugašenim ognjištem u svom rodnom Crkvenom Boku na Baniji, iz koga je za vreme „Oluje“ sa porodicom proteran. Pesme su pisane u desetercu i to iz duše, kako samo znaju da pevaju samouki pesnici kakav je i Stevo Kukavica. Prema rečima recenzenta Dušana G. Mataruge, autor bi „samo zbog ove knjige trebao imati drugačije prezime, jer je imao hrabrosti da svojim stihovima do neba digne glas protiv nepravde evropskih i svetskih moćnika koji ga sa ognjišta njegovog otjeraše. Ovo nije obična knjiga, ovo je knjiga pjesama u kojoj je Stevo, opisujući svoja iskustva, opisao sudbinu svih onih koji su prognani sa svoga ognjišta iz Krajine, Bosne, Kosova… Stevi nikako nije jasno kako netko može svojoj djeci pričati o pravdi i istini, a taj isti je tuđu djecu otjerao sa rodnoga praga.“
        U svojim pesmama Stevo se seća starih ljubavi, sokaka i staza kojima je prolazio i sad se, daleko od rodnog kraja, u pesmi pita:

„…Kud su išle bose noge moje,
da li staze tamo još postoje?
Kaži brate, kaži meni zemo,
da l' im tamo mi ne dostajemo?“

        Izgubio je sve što je tamo imao, a „za sve ovo ljudi su mi krivi“, jedino što je sobom poneo to su godine koje su se prebrzo namnožile.

„…Zar se ovo život sada zove
kad ti stave na srce okove?“
„…Da ja moram sad po stare dane
Previjati svoje ljute rane.“

        Mnoga deca su ostala bez roditelja i detinjstva pa zašto ljudi koji drugima čine zlo ne pomisle u tim trenucima na svoju decu. Kad bi tako razmišljali sigurno bi drugačije radili. Sve što je urađeno krajiškim Srbima i srpskom narodu u celini „sramota je ovo cijelog svijeta“ pa se pesnik pita:

„…Kako misle Evropu da spoje
a ognjište ugasiše moje?“

        Stevo Kukavica, sin Mile i Ane, rođen je 1953. godine u Crkvenom Boku, banijska Posavina. U rodnom selu je završio osnovnu školu i proveo najveći deo svoga života. Otac je troje dece. Ratni vihor ga je otrgao iz starog zavičaja i sa porodicom doneo u sremsko selo Krčedin. Nostalgija i tuga za zavičajem otkrili su mu talenat za poeziju koju je pretočio u knjigu. U Šajkaškoj, Novom Sadu i obližnjim sremskim naseljima ima mnogo njegovih izbeglih zemljaka kojima će ova knjiga biti poželjna literatura.

Na Dunavu slušam što govore

Oj Dunave ljubav prava to je
kad ti grliš tako bližnje svoje,
svoju Drinu, što ti Savom dođe,
a i Tisu što ravnicom prođe.

U Krajini rijeke kad žubore,
na Dunavu slušam što govore.
Oj Dunave, ti evropska rijeko
moju tugu odnesi daleko.

Oj Dunave, ljubav prava to je,
kad ti grliš i Morave svoje.
Sa Kosova i iz Crne Gore,
sve ih vodiš ti u Crno more.

Oj Dunave, ljubav prava to je,
kad ti grliš tako bližnje svoje.
Kad je ljeto, jesen i proljeće,
a i zimi kad snijeg prolijeće.

Autor: N. D. T.
Datum: 17, 05, 2010.