Šajkaš: U Svečanoj sali Mesne zajednice u Šajkašu u četvrtak 3. decembra, održan je književni susret povodom stogodišnjice „Santa Maria della Salute“, najlepše ljubavne pesme srpske književnosti koju je 1909. godine napisao i objavio Laza Kostić.
Zahvaljujući Narodnoj biblioteci „Stojan Trumić“ iz Titela i Aktivu žena koji deluje pri Kulturno-umetničkom društvu „Šajkaš“, u Svečanoj sali Mesne zajednice u Šajkašu u četvrtak 3. decembra, održan je književni susret povodom stogodišnjice „Santa Maria della Salute“, najlepše ljubavne pesme srpske književnosti koju je 1909. godine napisao i objavio Laza Kostić.
Stihove je govorio Nemanja Ćurčić učenik osmog razreda Osnovne škole „Isidora Sekulić“ iz Mošorina, a o ovoj pesmi i neostvarenoj Lazinoj ljubavi nadahnuto je izlagao književnik Milenko Pajić.
Tema je privukla brojne Šajkašane kao i ljubitelje lepe pisane reči iz okolnih naselja. Nakon Šajkaša, sličan književni susret je održan i u Titelu u Plavoj sali Opštinskog suda. Tamo su stihove govorili učenici titelske Osnovne škole „Svetozar Miletić“.
Milenka Pajića je još od školskih dana oduševljavala poezija Laze Kostića, a pronalaskom „Dnevnika snova“ posebno se počeo zanimati i proučavati Lazinu ljubav prema mnogo mlađoj Lenki Dunđerski koju je ovenčao ovom antologijskom pesmom. To je Pajić objavio u svojoj knjizi „Pričina i druga knjiga pričine“ u kojoj se Lenka pojavljuje kao Leonora, a Laza kao Lazar Kostić. U leto 1891. godine počinje njihova ovozemaljska ljubav koja traje sve do Lenkine smrti 1895. Ostaje i dalje otvoreno pitanje, da li bi srpska književnost ostala bez ovako divne pesme da se ova ljubav ostvarila? Od Lenkine smrti pa do nastanka ove pesme Laza vodi svoj „Dnevnik snova“. Iako se Laza nakon Lenkine smrti oženio sa Julijom Palanački i dalje je u duši patio za Lenkom.
Ova pesma je napisana pod uticajem Šekspira jer je u to vreme Laza Kostić prevodio „Romea i Juliju“. Stih „Santa Maria della Salute“, koji je na talijanskom i ponavlja se u svakoj strofi, čini pesmu još lepšom i trajnijom. Iako se svi ovoj pesmi danas divimo, ona je bila čak i zaboravljena nakon objavljivanja.
Laza Kostić je umro 1910. godine, samo godinu dana nakon objavljivanja pesme „Santa Maria della Salute“.
SANTA MARIA DELLA SALUTE
Oprosti, majko sveta, oprosti
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepô spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam stradô,
mnoge sam grehe pokajô ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čeznô, čemu se nadô,
sve je to davno pepô i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salut.!
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
kô pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
što ću od milja od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što se tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
kô besni oluj i stari hrast:
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održava vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud-
O, svetski slome,o strašni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
kô da se Bog mi pojavi sam:
u duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek se sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute
Santa Maria della Salute.
U nas je sve kô u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši sam mi postaće java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slâvâ,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
Laza Kostić
1909.
Autor: Nikola D. Turajlić
Datum: 07, 12, 2009.