Objekti sela vezani za nekadašnji seoski način privredjivanja i života
Vojvodjansko seosko graditeljstvo, iz objektivnih okolnosti, nema sačuvanih jako starih objekata. Najstariji nemaju više od 200-230 godina, a njih je jako malo. Onih sa prelaska iz XIX u XX vek ima više, ali najveći broj je onih, koje mi laici tretiramo kao stare objekte, iz prve polovine XX veka. Kad sam počeo da ih zagledam, iznenadio sam se videvši da su mnoge kuće koje načinom gradnje, izgledom, stilom, spadaju u graditeljsko nasledje, izgradjene tokom 50 i 60-tih godina XX veka. To znači i da su se stari način gradnje – tehnologija, umeće, materijali zadržali kao provereni i dostupniji seoskom stanovništvu nego modernija i tehnički naprednija rešenja. (I kuća u kojoj živim je 1952. gradjena čerpićem; pod je zemljani, istina prekriven itisonom, ali je prijatnija za boravak nego kuće od savremenih materijala.)
Uglavnom intuitivno slikam ponešto od toga, bez jasne ideje šta ću uraditi sa slikama.
Мало слика – да 'разбијем''дуг текст примерима објаката који спадају у ову тему.
… kao i čuruška vetrenjača
U ovoj digitalnoj eri sakupio sam, ili bolje reći sačuvao, jedan broj slika, istina bez nekog jasnog kriterijuma. A vozeći se Vojvodinom svedok sam promena i nestajanja ranijeg načina života i rada u poljoprivredi i onoga što se nadgradjuje na to: produkata funkcionalnog i estetskog neimarstva nastalog na ranijem, predindustrijskom načinu privredjivanja i života.
Kapije (ova je iz Kovillja) i prozori (slikan u Svilošu) su istucali individualnost domaćina ili majstora, imućnost, ljubav prema lepom…
Nastao je u proteklim decenijama i prilično (za mene) maglovit pojam ETNO. Ja lično taj izraz doživljavam kao proizvod marketinga i komercijalne delatnosti na objektima narodnog graditeljstva i nasledja. Stoga ga ja ni ne upotrebljavam.
Sa ambicijom da se uradi nešto organizovanije i sveobuhvatnije Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije je pre šest godina pokrenuo projekat, čiju misiju (uvodni deo u nastavku dajem). Vidim da je za to vreme uradjeno relativno malo.
Ponekad ukrasi imaju i značenje, kao ovde u Putincima gde je zabat ukrašen znakom zidarskog ceha, a negde su samo uobičajena ukrašavanja kao ovaj drveni zabat u Molu.
Zavodi za zaštitu spomenika kulture na teritoriji Vojvodine takodje su evdentirali i obradili jedan broj objekata kao spomenike kultutre. Pretpostavljam da samo manji broj ljudi ’navraća’ na takve spiskove i da su većini ti spomenici narodnog graditeljstva sasvim ili nedovoljno poznati. Prema tome, i takve, već evidentirane spomenike treba prikazati.
Na forumima Vojvodinacafea ime nekoliko tema i veći broj postova koji mogu spadati ovde. Npr. ’Hej salaši opet ću vam doći’, ’Kotobanja – dika domaćinstva’ a i ’Vodice’ tu na odredjeni način spadaju. Namera mi je da osmislim kako i šta uklopiti u ovu temu a šta da nastavi svoj život kao posebna tema.
Ima objekata toliko specifičnih za odredjene delove Vojvodine da je teško 'strancu' da dokuči da je na levoj slici pušnica (severno od Srbobrana). A moleraji napravljeni valjkom ili šablonom se već teško nalaze (ovaj je u Kupinovu).
Ni slučajno ne mislim da ovom temom treba da se nadmećemo sa drugima, stručnijima i pozvanijima, nego da jednostavno pokažemo ono na što smo naišli, slikali a što je pobudilo naše emocije: osećaj za lepo, vredno pažnje, sentimentalnost prema nesleđu i prostoru na kome smo rodjeni, živimo ili smo se samo duže ili kraće, zatekli na njemu.
Bilo bi jako dobro (iako to nije uslov da se slike stave) da se navede gde se objekat nalazi, koliko je star i sve drugo što može pomoći da se stvori kompletnija slika o njemu.
Na 'prave' salaše (kao ovaj čenejski) već retko nailazimo …
… a još redje na zidane furune ili uredjenje prostorija kao što je nekada bilo (i to uglavnom kod entuzijasta koji zele da sačuvaju staro i privuku ljude da dodju da vide takav ambijent, pa makar posetioci uz to potrošili i nešto novca u salašu-restoranu.
Један од видова презентације и популаризације овог дела наслеђа је и ова интернет презентација где се могу наћи основне информације о највреднијим објектима народног градитељства евидентираним током реализације пројeкта. Колико ја видим представљени су само објекти из Уже Србије.)
Атлас народног градитељства – линк ка сајту
Народно градитељство као архитектонска врста и споменичка вредност
Значајан вид народног стваралаштва представља умеће грађења као делатност која је обележила цивилну етапу у развоју људског друштва. Народно градитељство означава архитектуру која је, у односу на академску и ауторску архитектуру, заснована на праксом стеченој сазнаји традиционалног занатског умећа. Можда би њена најпрецизнија дефиниција могла да гласи да је то архитектура поднебља човекомерног карактера и традиционалних знања која, осим техничких, поседује и сакралне одлике. Оне нису одраз искључиво функционалне улоге градње, већ интегралне градитељске креативности која подразумева сакралност као градитељски поступак. Улога поднебља огледа се у сраслости ове архитектуре са природном средином у којој је настала, човекомерност у њеном присном односу са корисником, а традиционални поступак грађења у једноставности као одразу суштаствености и трајне вредности. Као архитектура поднебља, народно градитељство је зависнo од материјала из непосредног природног окружења, као што су и градитељски концепт и форма градње условљени рељефом и климом. Човекомерност је дефинисана пропорционалним складом према мери човека ствараним применом хуманизованих мера грађења (лакат, шака, стопа, палац), који указује на исконски градитељски осећај и индивидуално умеће мајсторског знања. Могло би се говорити и о градитељским школама насталим генерацијским бављењем градитељским занатом, односно, појединим областима у којима је градитељство било традиционално занатско опредељење. Мада није монументална, ова архитектура се не би могла сматрати неуком. Такође би се само деломично могло прихватити мишљење да је то градња анонимних мајстора имајући у виду да су у традиционалном друштву информације, па и оне о мајсторима, преношене усмено. Има примера да су мајстори остављали траг о себи, можда и као препоруку следећем наручиоцу, у натпису уклесаном на плочи или лучном надвратнику репрезентативних здања или већим и боље клесаним надгробним споменицима. Традиционални поступак грађења послужио је за духовиту примедбу о овом градитељству као архитектури без архитеката.
Народно градитељство је непретенциозно градитељство, што не значи да не поседује вештину грађења и домишљата градитељска решења, у чему се огледа индивидуалност ове архитектуре која не припада стиловима, већ типу. Изворно народно градитељство је скромно и једноставно, мада у градовима постоје репрезентативне градње турско оријенталног стила, које су послужиле као узор владајућем слоју ослобођене Србије првих деценија 19. века. Од половине века снажније продире утицај града, што се огледа у појединим елементима градње сеоских кућа (доксати, прозорски отвори са дрвеним решеткама, ћерамида, зидани димњаци и таванице). Крајем 19. века утицаји су појачани, а градитељске одлике промењене од оријенталних ка европским (лажни пиластри, наивне прозорске и фасадне штукатуре, кровни венци, столарија). Процес европеизације није истовремено текао. Периферни делови Србије развијали су се у различитим културно историјским околностима, што се одразило и на типологију.
Разноврстан садржај народног градитељства обухвата сва три архитектонска облика: профани, сакрални и сепулкрални, у оквиру којих има разлика у форми и намени, осим последњег, функционално једнонаменског. Богатство намене и облика профане архитектуре огледа се у њеној подели на стамбену (кућа, вајат и гостинска кућа), привредну (заступљену градњом одговарајућом привредној делатности, што се у сваштарској пољопривреди Шумадије огледа мноштвом зградица око куће за које је речено да изгледају као једно мало насеље) и јавну (зависну од руралног развоја и административне улоге места). Сакрална архитектура обухвата цркве, ћелије (капеле), собрашице, записе у облику каменог или дрвеног крста или светог дрвета, а сепулкрална, некрополе, хумке и споменике. Кућа је, као породични микрокосмос, најзначајнији производ народног градитељства. Око ње су пратеће зграде које карактеришу организацију и имућност породице и начин и врсту привредне делатности. Архитектонској разноврсности доприноси и схватање стана као разуђене форме – кућа, гостинска кућа, вајат, и насеља, као раздвојене целине представљене матичним и сезонским привредним насељем. Начин организовања кућишта, са кућом у средишту и пратећим зградама око ње или помереном уз унутрашњи обод дворишта са слободним средишним простором омеђеним пратећим зградама, зависи од разбијеног или збијеног типа села. У плански насталим селима у Војводини, парцеле су једнаке, кућа је на регулационој линији, ка саобраћајници, а од ње су у низу, ка дубини дворишта, постављени пратећи објекти.
На простору Србије забележено је више типова/врста кућа о чијој ће типологији распростирању и другим карактеристикама бити писано у посебним публикацијама.
Евидентирани примери народног градитељства припадају периоду друге половине 19. века и прве деценије 20. То је време развоја индустрије и масовног одласка у градове на рад, појачаног преношења утицаја на грађење у селу и употреби индустријског материјала, као и промене културе становања. Ретки су примери из прве половине 19. века, а још ређи из друге половине 18. века, пре свега камени записи и надгробни споменици, од којих поједини потичу чак из његове прве половине, сведочећи о преломном тренутку у историји српског народа насталог Сеобом у задњој деценији 17. века, у мањем обиму поновљеној у првој половини 18. века. Првенствено су одраз времена након ослободилачких ратова у 19. веку и периода досељавања и стабилизације српског сеоског друштва и његовог настојања да стекне независност средином друге половине 19. века, израженог напором да се трансформише од оријенталног ка европском културном обележју, односно, од патријархалне средине ка урбаном друштву.
Мајстори су претежно били локални, а градило се мобом. Најбољи мајстори били су печалбари који су се бавили 'мајсторлуком' као допунским занимањем. Долазили су из пасивних крајева са својим специјализованим мајсторским групама. Градитељско знање преносили су на чланове групе ширећи занат на целу област из које долазе и по чему је она постала карактеристична. На тај начин су образоване обласне градитељске 'школе', настале на генерацијски усавршаваном занатском знању. Познати мајстори били су Осаћани из Осата у Источној Босни крај Дрине, Црнотравци са Власине, по којима су, временом, називани сви мајстори са југа и југоистока Србије. Најцењенији и најбољи мајстори били су Гоге из западне Македоније, из области око реке Радике, називани, како се мисли, по говору (дијалекту) другачијем од средине у којој су радили, а не по географској одредници као што и назив Бугари, за градитеље јужно од Алексинца и старе српско-турске границе, није означавао њихову етничку припадност. С тога би се у Гоге могли убројати и Срби са Косовскометохијских простора, Средске и Сиринића, као и јужних Шарских Жупа. Занимљиво је рећи да су градитељи имали свој тајни, мајсторски језик. Значајне клесарске школе, поред бројних више или мање локалних као што је Видровачка, Зоруновачка и Темштичка у источној Србији, биле су Студеничка и Драгачевска клесарска школа, а потом и Дубљанско-попинска и Беловодска. Надалеко познати клесар био је Радосав Чикириз из Драгачевског села Рти, који је прославио Драгачевце као клесаре не само споменика, већ и подрумских портала као и натписа на њима и плочама уграђиваним у зид на видном месту, крај улаза у подрум конака.
Као производ људског знања и вештине, грађење дефинише људску заједницу и степен њеног развоја. У том контексту народно градитељство не представља обичну техничку дисциплину већ потку у коју је уткана хуманистичка представа о креативној улози архитектуре. Као стваралачки чин народно градитељство има полазиште у сфери идеје што значи да је оно материјализован одраз људског духа. Карактер духовног изражен меморијално историјским значењем народног градитељства интегративно делује на заједницу а истовремено као традиционални архитектонски израз упечатљиво одражава културни идентитет простора. Формирано у духу традиционалних схватања средине у којој је настало као производ поднебља и друштвено историјске условљености у најширем смислу народно градитељство има значај сведочанства културно историјске прошлости што у суштини означава категорију споменичког значаја. Тако посматрано народно градитељство као део културног наслеђа својом улогом оплемењује људски дух, подучава о прошлости као сазнању о законитостима живота појединца и заједнице неопходних у дефинисању садашњости и усмеравању ка будућности. Данас је културно историјске вредности препозната као потенцијал развоја стављен у функцију туризма. Заштита народног градитељства као културне и духовне категорије има важну улогу у богатијем, садржајнијем и племенитијем животу појединца и заједнице. Очувањем народног градитељства чувају се докази људског духа и имагинације што чини културни простор разноврснијим и богатијим а друштво духовно садржајнијим и хуманијим. ''
Атлас народног градитељства – ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ Београд
Jedna od starijih, ali negovana. U Bukovcu je.
Jedan od skoro neizostavnih delova naših kuća je gong.
Ja koristim taj izraz, a za natkriven prostor duž kuće, trem u Vojvodini se upotrebljava još sijaset naziva: gang, ganak, gank, gonk, doksat, kank, konak, konga, konka, potrim, pretkuća, pritkuća, trem i ambetuš.
A u sremačkim kućama, pre svega u 'vinskom Sremu' neizostavni su i vinski podrumi – ispod kuće (uglavnom gradjeni tako da se iskoristi nagib terena) ili ukopani u brdo pored kuće.
Domaćin koji me je uveo da slikam podrum, sa prilično sete je govorio da je to sada skladište koječega, a od prvobitne namene, vinarske i voćarske sačuvano je još ponešto, očigledno za uspomenu.
Gongovi su prvobitno bili samo otvoreni, a kasnije (verovatno kad je prozorsko staklo postalo dostupnije) delimično ili potpuno zastakljeni.
Na gornjoj slici je takodje kuća iz Bukovca, iz 1903. godine. Sada zapuštena i oronula, ali se po detaljima vidi da je kao nova bila i prilično ukrašena.
A na donjoj slici je ilustracija zastakljenog gonga. (Slikao sam je u Mošorinu.)
Ti zastakljeni gongovi ostali su mi u sećanju i kao prostor u kome se zimi čuvalo višegodišnje cvece – lijanderi i limunovi u belim bačvicama, a asparagusi u saksijama na visokim štenderima (stalcima).
Deo krova koji natkriljuje gong nosili su stubovi – obični ili ukrašeni drveni, zidani jednostavno sa kvadratnim presekom ili u nekoj drugoj, estetski višoj formi.
Gornja i donja slika su iz Đurđeva.
Gong se, skoro po pravilu, nastavljao na ulična vrata. Tako se u kuću nije ulazilo kroz blato i ono što pripada seskim dvorištima i kapijama za ulaz stoke i zaprege.
Ta ulična 'pešačka' vrata su po pravilu bila izradjena tako da istovremeno predstavljaju i ukras kuće.
Na ovoj, futoškoj, kući dobro je uočljivo da vrata u gong i prozori imaju estetski značaj. Uz njih, gipsani ukrasi na fasadi koji okružuju vrata i prozore zaokružuju izgled zbog kojih su nam te stare kuće privlačne.
Po pravilu u dvorište se ulazi, sem kroz kolski ulaz, i kroz dvorišna vrata. Na žalost, 'plehane' kapije i vrata su zamenile ranije drvene i uglavnom naružile izgled kuća.
Када упоређујемо сеоско, народно градитељство Војводине и већине других крајева, прво што пада у очи је да су сачуване овдашње 'старе' куће и други објекти знатно млађи него у пределима где су куће претежно од камена.
''Материјал какав је постојао у изразито равничарском крају данашње Војводине ограничио је могућност градње на станишта од земље. Осим за копане земуница, земља као материјал, је коришћена за набој, непечену циглу (ћерпич) и печену, у комбинацији са трском, дрветом и каменом. Станови су грађени као подземни – у лесу, и надземни – набијаче, плетаре и брвнаре.
Објекти у лесу су лагумице и земунице.Ове прве настају усецањем у вертикалне одсеке лесног терена и карактеристичне су по томе што им три или четири зида чини сама лесна маса, а немају ни посебну кровну конструкцију. У земунице се силазило степеницама које су се на дужој страни куће. Станови у лесу појављују се на територији Војводине још од каменог доба, а словенско становништво је овај тип станишта преузело од староседелаца након Велике сеобе народа у 5. веку.
Специфичности једноделне идводелне земуница су делови зидова који излазе изнад равни лесног тла, а зидани су техникама набоја и плетера; дрвене кровне конструкције на две или четири воде, са слеменом гредом и роговима; трем изнад улаза у земуницу; одвојеност простора за кување са отвореним огњиштем од оног за становање са калотастом пећи.
Док је у ранијим епохама бројност станова у лесу резултат достигнут нивоом културног развоја, њихова каснија учесталост везује се за периоде друштвене нестабилности, ратове и сеобе, кад су такви грађени као нужни стамбени минимум.
Овај тип станишта је распрострањен у периоду турске владавине у јужној Угарској, кад није било села у данашњем смислу, већ су се састојала од разбацаних група земуница, колиба или плетара. О животу српског становништва сведочи и извештај аустријске комисије из 1669: „Срби нигде не зидају, већ бораве у колибама и земуницама, како се могу одмах, кад затреба, на друго место преселити“. О изгледу једног села у равничарском делу Срема сведочи др Едвард Браун исте године: „Многе породице и становници разних вароши живе под земљом. Близу ових пребивалишта су бунари, из којих становништво извлачи воду као што то чине бојаџије и пивари. Улазили смо у њихове куће, налазећи их у бољем стању него што смо очекивали. Имали су одељење и дрвене оџаке, и на удаљеној страни прозор, мало одигнут од површине земље. Све је у њима уређено спретно колико и у другим сиротињским кућама под тлом.“
Иако је стварање повољнијих економских и политичких услова током 18. века омогућило формирање стабилнијих насеља и градњу кућа од чврстог материјала, и тад непрекидне миграције условљавају градњу земуница. О том сведочи и наредба жупанијске власти из 1789. о забрани њихове градње. У том периоду овај тип станишта присутан је и у румунском делу Баната, под називом „бурдељ“. Сличне су копали и немачки колонисти кад су 1767. стигли у место Ленаухеим и ту боравили до изградње будућег села. Током 19. века у лагумицама живи најсиромашније сеоски живаљ, док их богатији у виноградарским подручјима користе као винске подруме. Такве су у Телечкој висоравни градили и Немци из Црвенке.
На кући у Нештину уочава се оплет од грања који је прекривен блатом
Најстарији тип надземне куће у Војводини је једноделна са зидовима од оплетеног прућа, облепљена земљом помешаном са плевом, а покривена је сламом или трском. Она се састојала од једне просторије, у коју се улазило из трема. Пошто је то одељење служило за становање и кување, називало се „кућа“. Измештањем отвореног огњишта у првобитни трем настао је дводелни тип куће. О њеној широкој распрострањености сведочи Гризелинијев опис кућа у Банату из друге половине 18. века: „Куће у селима ’влаха’ сачињене су само од земље, дасака и трске. Обично су плели куће од грана врбе, који се после прекривају са земљом при чему се добијају зидови који по чврстини трају као они од ћерамиде. Пољопривредне производе чувају у амбарима и кошевима, подигнутим 4-5 стопа изнад земље.“
Ако почнемо да обраћамо пажњу уочићемо да је још увек много кућа од земље – набоја…
… или непечене цигле – ћерпича, у целини или комбиновано са печеном циглом…
.
Зидови кућа су грађени и од набоја, ћерпича, а ређе брвана. Под утицајем колонистичких власти, од средине 18. века техника набоја постаје заступљенија од плетера. Ређој употреби набоја разлог је сложеност израде зидова (формирају се набијањем земље између две даске), као и изразита порозност набоја у тада мочварном терену Војводине. Тако се у једном допису из 1770. становници Бегеча жале жупанијским властима да је „велика поплава изливањем Дунава у њиховом месту потпуно уништила 53 куће од којих су 29 биле од набоја. Једино куће плетаре како-тако још стоје, али сем крова, све друго се мора поново зидати.“
Под утицајем колонистичких власти, као и стабилизације општих прилика, на простору Војводине се до краја 18. века устаљује троделни тип куће од набоја. Ратови између Аустрије и Турске вођени у јужној Угарској на прелазу из 17. у 18. век ставили су локално становништво пред тешка искушења. На месту некадашњих насеља остала су згаришта, а малобројно преостало становништво приморано на избеглиштво у неприступачне мочварне и шумовите области. У време великих превирања, кад живот и имовина нису вредели много, живело се у сталном покрету, па се стварају села од привремених земуница и колиба.
Насељавања пограничних простора из економских, политичких и војних разлога постаје приоритет за нову аустријску власт. Она је подстицала долазак Срба с простора јужно од Саве и Дунава, а и касније колонизовање Немаца и других народа. Један од проблема је био њихов смештај.''
(Одломак фељтона из листа 'Дневник' ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУПРЕЧАНИМА, део 4, под насловом 'Бурдељи у Банату' аутора Богдана Шекарића)
Novo Miloševo
'' Deda Ljalja je ziveo odmah pored karlovackih (radi se o selu Karlovo koje je ušlo u sastav Novog Miloševa) jamura. Njegova vise koliba nego kuca, koja se je sastojala od jedne prostorije polukopane u zemlju, a krov sto je pokriva bio je od trske i slame. ..
Deda Ljalja il' deda Koka, kako su ga neki zvali, je u stvari Rada Pavlov, za kog' se kaže da je poslednji „Milošefčan“, koji je „živijo u zemunicu“…
Pominje se „u Prvu knjigu“ Dragana Rauškog – Prilozi za monografiju Novog Miloševa, čijom ljubaznošću smo i došli do ove fotografije. a u „tekst, potpisan“ od strane Mirjane Đekić:
Kako su izgledale zemunice u kojima se živelo u vreme seoba nema opisa, ali se sigurno nisu mnogo razlikovale od one u kojoj je Rada Palov živeo šezdestih godina dvadesetog veka. Njegov dom je sagrađen 1947. godine po uzoru na zemunice koje su se i pre toga pravile ne samo u okolini Novog Miloševa.
Nivo poda je ukopan u odnosu na okolni teren 1.5 m. Zgrada nije imala zidova. Dvoslivni krov dodiruje zemlju. Krovnu konstrukciju čine slemenjača koju nosi soha i gredice koje su oslonjene na nju i koje dodiruju sa strane zemlju. Na krovnu konstrukciju nabacan je sloj trske i preko nje blato. Zemunica nije imala tavanicu.
Prvobitno je zemunica Rade Pavlova imala jednu prostoriju, na koju je kasnije sa spoljne strane dodata još jedna. U kuću se ulazi kroz kuhinju, a dalje iz nje u sobu. U kuhinju je mali dimnjak za otvoreno ognjište, a u sobi je zemljana peć koja se loži iz kuhinje.'' (Tekst u odlomcima i fotografija su sa sajta Novog Miloševa)
Crkve pod zemljom
''Za vreme mitropolita Vićentija Jovanovića (1732/33) opisane su crkve i popisano je i sveštenstvo Sremske eparhije – načinjena je Arhidijeceza. .. U to vreme bilo je malo građevina od tvrdog materijala. Najvećim delom crkve su bile građene od drveta. Za četiri crkve, u Kraljevcima, Stejanovcima, Rivici i Šatrincima, zabeleženo je da su bile sagrađene pod zemljom. Najviše crkava bilo je pokriveno šindrom, potom trskom, a korišćeni su i šaša i rogoz. Crepom su bile pokrivene samo dve crkve.''
'' Kuće nabijače
U svom rukopisu Milan Radovanović kaže da je prvu kuću podigao Luka Lazić (Radi se o periodu 1920-30.) … Tako su udareni temelji novoj koloniji koja će nekoliko godina kasnije dobiti ime Putnikovo.
Prve kuće u Putnikovu su pravljene od zemlje. Zidovi su nabijani sa zemljom, te meštani ovakve kuće zovu „NABOJAČE“ ili „KUĆE OD NABOJA“.
Trščara – tako se uobičajeno zovu kuće od naboja pokrivene trskom u Novom Sadu u ul. Kraljevića Marka, sada širem centru grada. Ova je iz grupe od pet zaštićenih na ovoj lokaciji, a sećam se da pre 30-40 godina nisu bile nimalo neuobičajen prizor.
Gornja slika je iz Šatrinaca (sremskog sela na prelasku iz Fruškogorja u Ravni Srem)
Za podizanje kuća bilo je potrebno dosta ljudi, pa su meštani pomagali jedni drugima putem mobe. Kuće „NABOJAČE“ su gradili majstori iz Kovačice i Padine.
Kuće su spolja krečene u belo dok su zidovi iznutra farbani u nekoj drugoj boji. Sobe su iznutra obavezno molovane.
U ovim kućama (nabojačama) podovi su bili od nabijene zemlje koji su premazivani žutom zemljom (dosta peskovita glina)…
Kuće „nabojače“ su zbog podzemnih voda i poplava često puta urušavane, pa su ih meštani gde je to moglo podziđivali pečenom ciglom. Nekimeštani su zbog urušavanja ponovo zidali kuće, po dva, pa čak i po tri puta. Interesantan je podatak da je jedinu kuću u Putnikovu u to vreme (1931.g.) podigao Marko Vučković od pečene cigle (Marko je bio zaposlen u Beogradu). Od 1956. godine meštani počinju da zidaju kuće od tvrdog materijala (pečene cigle). Ove kuće su zidane sa širokim tremom na „kong“.
Od 1953. godine, Putnikovo masovnije počinju da naseljavaju doseljenici iz SR. Srbije (kosanički kraj). Kuće su zidali uglavnom od presne cigle (čerpić) velikog formata, dok su neki podizali nabojače. Dosta njih je iz srbije donelo kompletnu građu za kuću te su podizali kuće onakve kakve su imali u Srbiji takozvane „Letvare“. Ove kuće su podizane tako što se na temelj od kamena postavlja drvena konstrukcija sa stubovima između kojih se sa spoljnje i unutrašnje strane iskuju letve od tvrdog drveta pa se prostor između letava napuni dobro izmešanim blatom sa dosta pleve. Kasnije se sve to oblepi blatom spolja i iznutra. Danas (2004) u Putnikovo ima 15 kuća od naboja, 16 kuća od čerpića i tri letvare. Od ovog broja samo u 8 kuća ne stanuje niko.''
(Odlomci testa sa sajta sela Putnikova.)
U Fruškogorju je kamen korišćen u gradnji – najčešće za donji deo gradjevine.
(Slika kuće sa prelaska iz XIX u XX v. je iz Bukovca.)
Autor: Nenad Glišić
Datum: 15, 11, 2009.