Spomenik bitke kod Slankamena
’’Споменик код Старог Сланкамена подигнут је 1891. године поводом двестогодишњице сланкаменачке битке. Битка код Сланкамена између аустријске и турске војске једна је од битака Бечког рата који је између Хабзбуршке монархије и Отоманског царства трајао од 1683. године. Бечки рат завршен у јануару 1699. Карловачким миром.
Spomenik bitke kod Slankamena
Битка код Сланкамена, између Аустријске војске коју је предводио принц Лудвиг Баденски и Турака под вођством великог везира Мустафе Ћуприлића, одиграла се 19. августа 1691. године и завршила се победом Аустријанаца. У бици је погинуло око 20.000 војника и велики везир Мустафа Ћуприлић, што је довело до пометње у отоманској војсци и паничног повлачења. Због исцрпљености, аустријске снаге под вођством Лудвига Баденског нису прешле у гоњење, те су се Турци неометано повукли ка Београду. Победи Аустријске војске допринела је и српска милиција са око 10. 000 људи предвођених Јованом Монастерлијом.
Spomenik bitke kod Slankamena
Победа Аустријске војске у бици код Сланкамена, а касније и код Сенте 1697. године значиле су коначан пораз отоманске империје на овом терену и њено протеривање из средње Европе.
Spomenik bitke kod Slankamena
Место битке, у подножју Фрушке горе, на брду Михаљевцу код Сланкамена, обележено је 1892. спомеником високим око 12 м. Импозантни камени споменик у форми обелиска састоји се од каменог постоља, четири полукружна стуба и горњег дела у облику пирамиде, са украсним каменим рељефом на средини. Између стубова се налази камени блок на коме је исклесан текст на немачком језику посвећен овом догађају и стихови Јована Јовановића Змаја.
Spomenik bitke kod Slankamena
Споменик на месту битке код Сланкамена најстрији је и једини споменик овог типа на територији Срема.(Очигледно да аутор овог текста није имао у виду да је и споменик Петроварадинске битке географски у Срему.)
Решењем Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Нови Сад 27.03.1969. године проглашен је за споменик културе. Одлуком Владе Републике Србије утврђен је за знаменито место од изузетног значаја 1990.
Пре обнове
Рестаураторско-конзерваторски радови су изведени 1986. године, а затим у току 2008. године. На објекту је извршено чишћење споменика пескарењем, ретуширање оштећених делова и декорације, заштитно прскање хидрофобизирајућим средствима, провера громобранске инсталације, монтажа нове металне конструкције за информативну таблу, ретушираwе плоче на чеоној страни споменика, ретуширање натписа на бочним странама и бојење ланаца, уређење околине и доњег постамнета споменика као и реконструкција приступног степеништа и хортикултурно уређење околине.
Целокупна обнова споменика изведена је уз суфинанасирање Министарства рада и социјалне политике и Општине Инђија.
Целокупна обнова споменика изведена је уз суфинанасирање Министарства рада и социјалне политике и Општине Инђија.
Spomenik bitke kod Slankamena
У унутрашњости споменика налази се саркофаг са похрањеним посмртним остацима страдалих војника на коме је исписан епитаф Јована Јовановића Змаја:
И хвала и слава јунацима врлим,
падом уздигнутим, смрћу неумрлим
падом уздигнутим, смрћу неумрлим
Занимљиво је да је у свечаности освећења споменика 1892. године учествовао хор под управом Стевана Стојановића Мокрањца.’’
(Са сајта Министарства рада – сектор за борачко-инвалидску заштиту)
(Са сајта Министарства рада – сектор за борачко-инвалидску заштиту)
Bitka kod Slankamena ili Slankamenička bitka je znamenita bitka između Svetog rimskog carstva (Austrija i Baden) i Turske iz 1691. godine kojom je okončan Veliki turski rat.
Taj rat je započet 1683. godine osmanlijskom provalom u Austriju i neuspešnim pokušajem da se zauzme Beč. U nastavku saveznička vojska oslobađa Ugarsku, osvaja Srbiju i prodire do Makedonije, ali se ratna sreća opet okreće i Turci zauzumaju Beograd 1690. godine. Tome sledi seoba Srba iz krajeva južno od Save i Dunava na sever pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem.
Veliki rat odlučen je bitkom kod Slankamena 19. avgusta 1691. godine u kojoj je austro-nemačka vojska, pod komandom grofa Ludviga Vilhelma Badenskog, potukla tursku na brdu Mihaljevac, neposredno pored Slankamena.
Ludvig Badenski
Spomenik bitke kod Slankamena
Orden koji je Ludvig Badenski dobio zbog ove pobede i deo njegove opreme
Spomenik bitke kod Slankamena
Prema procenama, ćesarova vojska brojala je od 20-35 hiljada, a sultanova 50-60 hiljada vojnika. Srpska milicija od 10 hiljada vojnika (6400 pešaka i 3600 lakih konjanika), a pod komandom podvojvode Jovana Monasterlije, učestvovala je u bici na austrijskoj strani.
Tabor turske vojske nalazio se kod Zemuna, a austro-nemačke kod Slankamena. Turski komandant Mustafa paša Ćuprilić, veliki vezir, poučen od francuskih savetnika, napravio je fintu i zašao Badenskom iza leđa, dok je istovremeno turska dunavska flotila presekla protivnikovu liniju snabdevanja. Badenski je morao u napad. Postava hrišćanske vojske bila je sledeća: na desnom krilu, a prema turskom logoru na brdu Mihaljevac, Badenski je postavio gotovo celu artiljeriju i 20 bataljona pešadije; u centru su se nalazili Branderbužani i deo konjice; na levom krilu, koje je trebalo da zadržava tursku konjicu, nalazila se mešavina pešadije i konjice.
Tabor turske vojske nalazio se kod Zemuna, a austro-nemačke kod Slankamena. Turski komandant Mustafa paša Ćuprilić, veliki vezir, poučen od francuskih savetnika, napravio je fintu i zašao Badenskom iza leđa, dok je istovremeno turska dunavska flotila presekla protivnikovu liniju snabdevanja. Badenski je morao u napad. Postava hrišćanske vojske bila je sledeća: na desnom krilu, a prema turskom logoru na brdu Mihaljevac, Badenski je postavio gotovo celu artiljeriju i 20 bataljona pešadije; u centru su se nalazili Branderbužani i deo konjice; na levom krilu, koje je trebalo da zadržava tursku konjicu, nalazila se mešavina pešadije i konjice.
Na tabli pored spomenika su osnovni podaci o bitki.
O kolikim vojskama se radi govori i podatak da su ''Turske snage imale oko 90.000 vojnika, među kojima više hiljada plemića, 70.000 konja, 5.000 kamila, 25.000 šatora, i veliki broj slugu, robova i zanatlijskih radnika.''
Početak bitke bio je nepovoljan po austro-nemačke snage. Pešadija na desnom krilu izvela je napad na turski logor, ali je teško stradala od janičarskih ispada iz logora. Budući da se pešadija povukla, pretio je raspad austro-nemačkog fronta pod pritiskom spahijske konjice, koja je pokušavala da proširi mesto prodora. Uz najveće napore Badenskog i Branderbužana u centru, front je održan.
Da bi ubrzao napad na levom krilu, Badenski je naredio da konjica krene sama, bez pešadije. Napad je na kraju uspeo i turski redovi su razbijeni. Cela austro-nemačka vojska ustremila se na turski tabor, koji je teško izdržavao napad. I janičari su teško postradali. Kolaps turske vojske nastao je kada je njena vojna muzika, želeći da pomogne Mustafa paši da pređe sa centra na svoje levo krilo, prestala da svira ratnu muziku. To je među vojnicima shvaćeno kao znak za povlačenje i izbila je opšta panika.
Na drugoj strani table predstavljen je tok bitke, a Jovan Monasterlija je u gornjem desnom uglu, dok je Ludvig Badenski u donjem delu desnog pravougaonog prikaza
Spomenik bitke kod Slankamena
Procenjuje se da je hrišćanska vojska izgubila 5-7 hiljada, a osmanlijska 20-25 hiljada vojnika. Poginuo je i Mustafa paša. Zaplenjena su 154 topa, 10 hiljada šatora, 5 hiljada konja, brojne kamile, turska ratna gotovina itd.
Bici kod Slankamena sledilo je još nekoliko manjih borbi, kao što je bitka kod Sente 1697, pa onda Karlovački mir 1699, kojim je Turska vraćena iz srednje Evrope na Balkan.'' (Iz Vikipedije)
Bici kod Slankamena sledilo je još nekoliko manjih borbi, kao što je bitka kod Sente 1697, pa onda Karlovački mir 1699, kojim je Turska vraćena iz srednje Evrope na Balkan.'' (Iz Vikipedije)
Spomenik bitke kod Slankamena
Jovan Monasterlija (16??-1706), podvojvoda Habzburške monarhije i vojni zapovednik. Istakao se u borbama protiv Turske, u Velikom bečkom ratu (1683-1699). Posle Velike seobe Srba 1690. godine u Habzburšku monarhiju, imenovan od strane cara Leopolda za podvojvodu 1691. Kao zapovednik srpske milicije, istakao se u bici kod Slankamena 16. avgusta 1691. Godine 1697. Monasterlija dobija zapovedništvo nad Petrovaradinskom tvrđavom i zadatak da izgradi pontonski most preko Dunava. Posle Karlovačkog mira 1699. povlači se i od cara dobija imanja. U službu ponovo stupa 1703. kada je knez Erdelja, Ferenc Rakoci, podigao ustanak protiv Habzburške monarhije. Za zasluge u ovom ratu on dobija čin pukovnika. Neposredno pred smrt car mu dodeljuje zadatak da srpsku miliciju priključi u regularnu austrijsku vojsku. Prilikom vojnog pohoda na Veliki Varadin, umire od zadobijene rane prilikom lova.
Spomenik bitke kod Slankamena
Godina podizanja spomenika je na svodu ispod piramide. Od spomenika se vide veliki delovi Bačke, Banata i Srema.
Godina podizanja spomenika je na svodu ispod piramide. Od spomenika se vide veliki delovi Bačke, Banata i Srema.
Odlomci iz ’Istorije srpskog naroda’ Vladimira Ćorovićao kontekstu vezanom za položaj Srbau Austriji i njihovom učešću u bitki:
… Dok su Austrijanci na jednoj strani pozivali Srbe(da napuste krajeve pod turskom vlašću) i obećavali im slobodu vere i poštovanje starih tradicija, dotle su na drugoj udarali katolički sveštenici otvoreno na njihovu veru. U tom je naročito bio aktivan isusovački red. …
Pored verskih sukoba nastali su i socialni. Madjarsko plemstvo tražilo je prosto da ukmeti Srbe ne priznavajuci im nikakvih izuzetnih prava. … Da se oslobode toga Srbi uputiše ponovo u Beč episkopa Isaiju, da se potuži i da, u isto vreme, zatraži da se njihove privilegije objave i preko ugarske Dvorske Kancelarije. Sem toga, Isaija je, u ime naroda, imao da krene i pitanje Djordja Brankovica. Isaija je poverovao njegovim pričanjima, a kao jenopoljski vladika znao je ponešto iz borbe Brankovića za crkvu. Srbi su poverovali, da je on žrtva austriskih spletaka i da je stradao zbog svojih planova u korist srpskog naroda.
Kad je srpska deputacija došla u Becc zatekla je tamo novo ratniccko raspoloženje. Austrija se spremala na novu ofanzivu, a u toj ofanzivi računala je i opet sa Srbima. S toga je car 1. (11.) decembra 1690. potvrdio svoju diplomu o privilegijama, i to, po želji Srba, preko ugarske Dvorske Kancelarije. U isti mah car je preporučivao madjarskim vlastima Srbe kao svoje šticenike i obećao je u Budimu posebnu komisisku istragu za nasilja na koja se tuže. Naravno, s tim u vezi išla je odmah i akcija, da se obrazuje srpska milicija. Radi toga bečka vlada nije mogla odbiti ni srpski zahtev, da se ispita slučaj Brankovićev i da se utvrdi verodostojnost njegove diplome. U Beču nisu mogli demantovati ranija svoja akta, ma koliko inače bili uvereni da Brankovic nije to za što se izdavao, i ma da im je ceo njegov slučaj i inače bio neprijatan. Kad su dobili potvrdu priznanja njegovih ranijih diploma, Srbi, na svom sastanku u Budimu, marta 1691., izabraše (Đorđa) Brankovica za srpskog despota, pokazujuci na taj način, sad prvi put želju, da dobiju svetovnog gospodara. Izbor je bio izvršen u otsutnosti patriarha Arsenija. On ga je priznao, ali preko srca, jer je išao očevidno na uštrb njegova dotadašnjeg apsolutnog položaja.
Upada u oči činjenića, da Srbi, iako izbeglice i obeskućenići, na ovom budimskom saboru uzimaju dosta energičan stav. Dotadašnja iskustva dala su im opravdana razloga i za proteste i za povišeni ton. Videli su isto tako da im austriske vlasti izlaze u susret ne što bi stvarno imale obzira prema njima, nego što su im bili potrebni. Radi svega toga Srbi sad izjavljuju, da će rado poći protiv Turaka, ali pod svojim starešinama. Tražili su i da se pitanje Brankovićevo izvede na čisto, a dok to ne bude želeli su, da mu mogu izabrati zamenika. Car je pristao na sve to, samo nije hteo da popusti u Brankovićevom pitanju bojeći se njegovih ambicija i veza i ogorčenosti zbog dotadašnje sudbine. Za zamenika njegova, kao srpski podvojvoda, bi postavljen (a ne izabran) Jovan Monastirlija, poreklom Bitoljac, čiji su preći ranije bili prešli u Ugarsku. Austriski dvor imao je vere u njega, a pristao je da Srbima da pre njega kao vojničkog zapovednika, nego da im potvrdjivanjem despota prizna političku vlast. U tim idejama Beč je pristao, isto tako, da patriarhu Arseniju prizna pravo jurisdikcije ne samo u crkvenim, nego i u svetovnim stvarima. Voleo je da srpski povlašćeni položaj pretstavlja svešteno lice, nego politički čovek; a računao je i s tim, da će patriarh ljubomorno čuvati svoj uticaj i iz vlastitog interesa suzbijati pretenzije svetovnih lica. Da ispuni želje crkve i naroda u taj mah car je 10. (20.) avgusta 1691. svojim Patentom, objavljenim preko ugarske Dvorske Kancelarije, obnovio privilegije, ističući ovog puta u prvom redu Srbe u Ugarskoj i Slavoniji, a onda u ostalim oblastima. Po ovoj novoj diplomi sva imanja onih Srba koji budu umrli bez naslednika imaju pripasti crkvi i arhiepiskopu. Njom je, u isti mah, priznato patriarhu (odnosno arhiepiskopu) pravo jurisdikcije i u svetovnim stvarima.
Za to vreme Turci su pokušali da zaustave srpski pokret seobe i da ih koliko-toliko umire. Pošto je protutnjio prvi bes osvete veliki vezir objavio je opštu amnestiju za sve koji se u roku od šest meseci vrate kućama. Da bi sprečio uticaj patriarha Arsenija na Srbe Ćuprilić je u proleće 1691. postavio novog patriarha Kalinika, ranijeg sveštenika u Skoplju, koga neki zovu Grkom. Kalinik se trudio da umiri narod i povrati razbegle episkope i sveštenstvo na njihove dužnosti. Da mu pojačaju ugled i prihode, koji su išli i njima na korist, i da dadu oduške nezadovoljstvu prema austriskim i mletačkim suvernicima, Turci su sad ponovo naredjivali da katolički puk mora plaćati izvesne namete srpskoj patriaršiji, odnosno njezinom episkopatu. Obavešteni o tim turskim obzirima prema Srbima i Austrijanci su, u ovo doba borbe, morali podešavati svoje držanje sa mnogo više predusretljivosti, nego što se u srcu želelo.
Čitave prve polovine 1691. god. nije došlo ni do kakvih većih borbi. I jedna i druga strana spremale su se da zadadu što odsudniji udarac. Kad su se kod Slankamena, 9. (19.) avgusta, sudarile obe vojske činilo se da će ta borba odlučiti dalji ishod rata. Ali nije bilo tako. Iako su Turci pretrpeli strahovit poraz, izgubivši i velikog vezira i mnogo ljudstva i materiala, rat tim ipak nije bio okončan. Austrijanci nisu imali dovoljno sveže snage da ga prenesu dalje. I ovu samu bitku pripomogla je u odsudnom času srpska milicija, koja se, kao posebna celina, sa 10.000 ljudi, borila pod Monasterlijinim zapovedništvom. Brojala je 6.400 pešaka i 3.600 konjanika. Srpska je milicija prva provalila u turski tabor i zaplenila 34 zastave.
„Bitka kod Slankamena“, naglašava J. Radonić, „značajna beše po srpski narod stoga, što je to poslednji boj, u kome su Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili se protiv Turaka.“ Posle im Austrijanci ne priznaju više taj posebni položaj, nego Srbe uvršćuju u bojne jedinice kao i ostale vojnike, bojeći se da Srbi kao organizovana zasebna vojna jedinica ne postanu opasni.
Posle svojih zasluga u slankamenskoj pobedi Srbi su, potsticani na to od Đ. Brankovića, tražili sve energičnije da se reši već jednom njihov položaj i da on preuzme dužnost narodnog pretstavnika. Ovome je bilo dozvoljeno da stanuje u jednom hotelu, da prima kontrolisane posete i da se poluslobodno kreće, ali ga osloboditi sasvim nisu nikako hteli. Verujući da se postepeno približuje svom cilju on se smatrao kao neka vrsta gospodara i titulisao se kao „samodržavni despot zemlji slavenosrpskoj i vsego Ilirika“, i to „milostiju božijeju“.
(Smisao ovog citiranog, iako obimnog, ali ipak istrgnutog dela, je bila želja i nada Srba da se obnovi država na novoj teritoriji.)
Do spomenika se ide nedavno izgrađenim putem na koji se skreće na izlasku iz Novog ka Starom Slankamenu.
Autor: Nenad Glišić
Datum: 15, 11, 2009.