Istoričari i poznavaoci srpske politike krajem XIX i u XX veku još spominju doprinos pukovnika Zarija Jovanovića Čiče, narodnog heroja Radivoja Ćirpanova, državnika Laze Pačua, a oni kojima umetnost i muzika oplemenjuju dušu dive se stvaralaštvu slikara Teodora Ilića Češljara i Đorđa Krstića, kao i akademika, kompozitora i književnika Petra Konjovića.
Pronalasci i naučni radovi koje je za sobom ostavio Jovan Tucakov još su od velikog značaja za medicinu i biologiju, dok su dobrotvornim radom pravoslavnim vernicima poznati episkop jegarski Porfirije – Prvoslav Perić i episkop dalmatinski Fotije – Rade Sladojević.
Iz malog mesta kraj Tise je i austrijska carica Marija Terezija.
Ponos Čuružana je i hram Vaznesenja Gospodnjeg sa ikonostasom Đorđa Krstića i velikim zvonom „kontra G“ sa ikonom svetog Đorđa, državnim grbom i likovima vladara koje teži 4.775 kilograma. Za ovaj hram Čuružani kažu da je treći po veličini u Srbiji, a zvono „kontra G“ treće po veličini u Evropi. Simbol Čuruga predstavlja i vetrenjača, koja je sagrađena 1846. i danas, sa potpuno očuvanim mehanizmom, ali bez krila, gordo i veličanstveno stoji na ulasku u selo. Kadrovi vetrenjače u seriji „Salaš u malom ritu“ snimani su upravo u Čurugu.
„Selo u srcu“, kako Čuružani vole da zovu svoje mesto jedno je od najstarijih vojvođanskih naselja. Čurug se prvi put ovim imenom spominje 1238, a nalazi se u trouglu između Novog Sada, Zrenjanina i Bečeja. Smešten je na obali Tise, na nadmorskoj visini od 82 metra, što nadmašuje maksimalni vodostaj Tise za oko osam metara, zbog čega je vekovima unazad bio privlačan za naseljavanje. U vreme vladavine Marije Terezije projektovana je regulacija toka reke Tise, koja je završena nakon 28 godina, 1875, podizanjem nasipa.
Do tada, Čurug je bio glavno rečno pristanište i trgovački centar za sela Šajkaške, što je doprinelo brzom razvoju sela, velikim brojem stanovnika i trgovine kao glavnim zanimanjem. Nakon regulacije toka, Čurug je dobio rečno korito, zvano za ljude bez duše, Mrtva Tisa, a za one sa dušom, Stara Tisa, ukupne dužine 23 km, prosečne širine 80 i dubine pet metara, dok je na nekim mestima do tla korita izmereno i 12 metara.
Projekat Marije Terezije Čuružane je trgovce učinio poljoprivrednicima i zanatlijama, a od trgovačkog centra prosečno bačko selo sa (ne)iskorišćenim turističkim potencijalom. Današnja omladina sa svojim planovima za svoje selo iskoristila je potencijal Stare Tise i organizovala čurušku regatu, koja je pored odlične zabave, druženja i rekreacije, poznata i po prvom organizovanom svetskom turniru u „sisanju vesla“. Sunčanog i toplog dana, 8. avgusta ove godine, održana je sedma po redu čuruška regata.
Ko je pobedio, ko je bio poslednji, ko je veslao, a ko je išao sa pentom, kakve su bile nagrade, ko je organizator, a ko učesnici, ko je pobedio u sisanju vesla, apsolutno je nebitno! Bitno je da Čuružani i oni koji to nisu, poštuju i cene šta im je priroda podarila, jer ni svojim ni tuđim đubretom i smećem nisu zagadili primer ekološke sredine. Moto i cilj čuruške regate nije pobeda ili nagrada, nego da ljudi dođu u što većem broju, da se druže i uživaju, da se upoznaju sa blagodetima i prirodom koju nesebično daje Stara Tisa, i na kraju, da se učesnici odlično provedu i zabave, kako na vodi, tako i na već tradicionalnoj regata žurci.
Sa čuruškog štranda do gradištanskog mosta, karavan od tridesetak čamaca plovio je u meandru „Borjaški prosek“ uz pratnju lokalnih ribočuvara, dok su pecaroši i kupači, sa svojih pontona, učesnicima pružali srdačnu podršku.
Da li je kuvanje riblje čorbe u čamcu koji se takmiči na regati normalno? Naravno da jeste, to je u Čurugu sasvim normalna stvar. Ljudi mnogo vole da jedu riblju čorbu, pa su morali i dok se takmiče da je spremaju. Uz čamac gde je bila ekipa, vukli su još jedan sa strane, u kome se ceo dan u kotliću, na laganoj vatrici krčkala riblja čorba. Ali to nije sve, neki su okretali i prase na ražnju u čamcu koji se takođe trkao na regati! Ako ne verujete, dođite dogodine na čurušku regatu.
Autor: Dejan Vlaški
Datum: 31, 08, 2009.