Kulturno-zabavna aktivnost Titeljana između dva rata
Narodna igra je ranije bila važan sastavni deo života ljudi i bila je, u njenom izvornom obliku sa svim značenjima i funkcijama koje je imala, jedino moguća u seoskim sredinama. Tradicionalna igra u selima je bila manje podložna promenama i uticajima sa strane. Istraživači i proučavaoci narodne igre poredeći seosku igru, koju vide kao potrebu svakodnevnog življenja, sa igrom u gradskim sredinama kažu da ova potonja ima rekreativni karakter. I ne samo to, igra je u gradu izgubila raniju funkciju i značenje.
Iako je narodna igra jedna od najčešćih ljudskih aktivnosti, u kojoj čovek učestvuje i duhovno i fizički, poznato je da ona ostavlja najmanje materijalnih svedočanstava. Tako je i u Titelu. Ovo je priča o igrankama i zabavi u Titelu između dva svetska rata i nešto posle. Sećanja nekih ljudi, koji su u ono vreme bili momčići. Titel koji je oduvek slovio kao varoš, imao je, i danas ima, raznolik nacionalni sastav stanovništva, pa je u igrama na zajedničkim skupovima bivalo međusobnog prožimanja i mešanja igara i time su menjale osnovni oblik, trpeći uticaje onih drugih.
Međutim, svaki od pripadnika ovih naroda imao je u Titelu i svoja mesta gde je negovao igru sa nacionalnim karakteristikama, te su održavane i „nacionalne igranke“. Srbi su nedeljom išli u kafanu „Kod Čavića“ i igrali „ukolo“. Nemci su svoje igranke održavali u kafani „Kod Hesa“ svake nedelje i svirao je duvački orkestar vatrogasnog društva. Kasnije, kada je otvoren, u domu Kulturbunda. Učitelj igranja je bio Ludvig Štarc. Mađari su svoj čardaš igrali u kući kod Vukovih, a kasnije u Katoličkom domu i vodila ih je učiteljica Šarika.
S druge strane, postojala je raznolikost i u pogledu socijalnog statusa, te se i to odražavalo na kulturno-zabavni život Titeljana. Titelsko društvo je bilo podeljeno na klasnoj osnovi, pa su i igranke bile po istom principu. Seljaci (ratari) su se okupljali na raskrsnici današnjih ulica Mošorinske i Šajkaške („slepački šor“) na rogalj. Mali građanski svet je išao u Sokolanu „na selo“ (poselo), gde su igrali narodna kola i imali su svoj tamburaški orkestar, kojim su rukovodili Nikola Kirić i Stevan Vujkov. Bio je to zanatlijsko-trgovački stalež. Onaj viši trgovački stalež išao je u hotel „Anker“ na tanc-šule. Bilo je to pre Drugog rata i nešto posle njega. Oni su već imali pravi orkestar za igranke. Za klavirom je svirala Marija Klugenau, izbeglica iz carske Rusije, na udaraljkama (bubnjevi) je svirao Ivan Vukov, a tanc-majstor je dolazio iz Bečkereka / Petrograda (današnji Zrenjanin), izvesni Mrkšić. Škola igranja je radila samo tokom zime.
Između dva svetska rata u Titelu je bilo više društava i družina koje su se pored igre (folklora) bavile i drugim kulturnim aktivnostima. Diletantsko društvo „Olimpija“ osnovano je 1935. godine. Osnivač, predsenik i umetnički rukovodilac bio je Miloš Mika Stefanović, koji je pored vojne akademije završio i muzički konzervatorijum (Beč-Budimpešta). Društvo je imalo gudačko-duvački orkestar i džez-orkestar. Gudački deo orkestra činili su muzički obrazovani članovi, a duvački deo su činili članovi vatrogasnog orkestra.
Mađarsko-katoličko društvo je osnovano 1938. godine. Društvo je bilo mešovitog nacionalnog sastava. Prvi predsednik je bio Mihajlo Janković, a umetnički rukovodilac Lala Kolar. Pored raznih mešovitih priredbi izvedena je i opereta „Havajska ruža“ na mađarskom jeziku uz učešće celog orkestra Diletantskog društva „Olimpija“. Operetu je režirao i dirigovao orkestrom Mika Stefanović, glavni izvođači su bili brat i sestra Tatai.
Posle Drugog svetskog rata u Titelu je 1945. osnovano Kulturno-umetničko društvo „Braća Lukač“, sa dramskom sekcijom, horom i orkestrom. Osnivač i umetnički rukovodilac bio je Ivan Vukov. Muzički rukovodilac bio je Bogdan Bogdanović Rudi, nastavnik muzike. Članovi orkestra bili su B. Bogdanović, Braca Cigljarev, Sava Rošulj, Ivan Vukov i pripadnici mesnog vojnog bataljona. U sastavu hora bila je titelska mladež i dirigovao je pripadnik bataljona, poznat pod partizanskim imenom Papica, rođen u Mošorinu, koji je kasnije postao pravoslavni sveštenik, zapopivši se negde u Slavoniji. Pevane su najpoznatije borbene pesme iz tog vremena, ali su pevali (u originalu) jugoslovensku, rusku, englesku i američku himnu. Muzička pratnja u predstavi „Krajišnik“, dramske sekcije ovog društva, bio je Tamburaški orkestar „Pataki“. Odlaskom Ivana Vukova 1946. u profesionalno pozorište zamire rad ovoga društva.
Po sećanju Ivana Vukova i Laze Čurčića napisao Dragan Kolak.
Autor: Rade Aničić
Datum: 02, 06, 2009.