Petar Kostić, otac velikog srpskog pesnika i narodnog poslanika za Šajkašku oblast, od samog početka bune se nalazi u žiži događaja koji su obeležili to vreme.

        Posle napada zloglasnog generala Hrabovskog na Karlovce, on je kao poručnik šajkaške divizije koja je do tada bila u Zemunu, zajedno sa tada poznatim šajkaškim oficirima stigao Dunavom u Karlovce i stavio se Glavnom odboru na raspolaganje.
        U svojim memoarima Laza Kostić na jednom mestu između ostalog se seća: „Otac mi je bio u drugom selu u staciji“, no podejkad bi dolazio da nas vidi i onda bi se i samnom pozabavio.
        Tako jednom prilikom bjehu se svi domaći sakupili oko njega, uzme me na krilo i zapodjene razgovor, više u šali, šta će biti od mene. No ja počnem ozbiljno misliti o tome i stanem ih zapitkivati:

– Kad ću ja biti oficir?
– To može biti tek što narasteš.
– A kad ću ja biti kapetan?
– Malo ćeš pričekati, ali neće biti dugo.

        I tako ja izređam svu vojničku jerarhiju, ukoliko mi je bilo poznato po razgovoru u kući, a u graničarskoj kući, gde ima jedan oficir o tome se dosta govorilo.
         Laza Kostić je kao dečak u Kovilju u to vreme bio svedok kada je u njihovoj kući večerao i noćio čuveni „đeneral“ Petar Biga sa svojim Varadincima, a sutradan krenuo u Sentomaš, gde će naskoro Mađžarima zadati sto jada i ovjekovečiti „Srbobran“.
         On takođe piše da u to vreme kroz Kovilj „Nagrnuše i Knićaninovi „Srbijanci“. Nije bilo dana kad ne bi prošla po koja četa našim selom.”
        Jovan Stefanović Vilovski u svojim Memoarima takođe pominje kapetana Petra Kostića, po kome se i danas jedan surduk u narodu naziva „Kapetanov surduk”.
        „U Vilovu nađemo kapetana Kostića i topđžijskog oficira Filipa Marinkovića sa topovima, koji su gotovo bez ikakve zaštite bili. Sa najvećom radošću pridruže se nama svi stanovnici (Vilova).”
        To se dešavalo pred odsudnu bitku 1/13 aprila 1849. godine kada je general Stratomirović ponovo sakupljao Šajkaše.
        Na sam dan bitke kod Vilova major Jovan Stefanović odbio je napad Mađara, a u tom trenutku po sopstvenom opisu događaja, major je uoči napada generala Percela imao kod Vilova: 1 bataljon Šajkaša pod komandom kapetana Kostića, 2 čete (kompanije) somborskih dobrovoljaca; 600 Knićaninovih dobrovoljaca, 80 Sentomašana na konjima i 13 topova pod komandom Filipa Marinkovića.
        Posle velike bitke kod Vilova i Mošorina sa jednim danom zakašnjenja, vojska je proslavila Uskrs. Među njima je opet bio, kapetan Kostić.
        O tome poznati srpski književnik Miroslav Josić Višnjić u svojoj knjizi „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba” između ostalog piše:
        „A jaja smo, u našem vilovskom stanu, na brežini kraj sela, gde se naš bataljon smestio i ulogorio, tek u ponedeljak, u tri kotlanke obarili i lukovim ljuskama ofarbali.
        Crvena i plava jaja videli smo tek na Uskrsni utorak, pred ručak, kad je u Logor iz Kovilja, stigla žena kapetana Kostića sa sinčićem Lazom.
        „Priđite malo ovamo da nešto čujete” pozvao je nas nekoliko odvažni Šajkaš.”
        I kad smo se okupili u povelikom broju, stavio je sedmogodišnjeg sina svoga na koleno i rekao mu:
        „Hajde kaži Lazo sine, ko je sve na titelsku visoravan vojsku dovlačio?“
        Mali kuždravko se umudrio, lepuškastu glavu svoju iskrenuo na maminu stranu i kao vitlo izdeklamovao:

        „Car Trajan je utvrdio plato, car Dioklecijan ga je popravljao, Car Konstantin na njemu se između dva boja odmarao, Ludvik Badenski je nove nasipe podizao, Mustafa Drugi je tu ulogoren jedno sparno leto proveo, princ Eugen je ostrvo poželeo da kupi, a sada je naš Đorđe Stratimirović ovde starešina.“

        I kasnije u mnogim važnim danima za Šajkašku oblast, ova porodica i njihovi prijatelji su svojim prisustvom i učešćem u javnom i političkom životu uticali na političke i društvene događaje i zbivanja ljudi ovih krajeva.

Autor: Dragoslav Ćurčić, dipl. pravnik
Datum: 20, 03, 2009.