генерал-пуковник, (Бачка, крај 17. в. – Русија, после 1774)

        Потицао је из угледне породице (отац Теодор) у Потиској војној  граници у којој је започео војничку каријеру. Први податак о њему потиче из 1739. кад је био у чину капетан-лајтнанта на служби у Жабљу и кад је манастиру Ковиљу за душу и вечни помен приложио богослужбену књигу  Минеј за септембар, штампан у Москви 1724. године. Учествовао је у аустро-турском рату 1737-1739. године. У лето 1740. командант Потиске војне границе генерал Гајсрук предложио га је за капетана у Петровом Селу, али не знамо да ли је и остварено. Следеће године са капетаном Секулом Витковићем и Максимом Вујићем, као делегат Потиске границе, био је у Бечу да би од Дворског ратног савета молио да граничари док су на ратишту буду поштеђени плаћања пореза (контрибуције) а њихове куће ослобођене од војног „квартира“, работе и подвоза. Пред Ратним саветом 1741. изјаснио се против именовања Арсенија Вујића за оберкапетана Потиске границе, а 1742. спорио се са цариницима на Тиси. У току Рата  за аустријско наслеђе 40-их година као капетан налазио се на европским ратиштима и као „најстарији“ потиски официр стекао је благонаклоност принца Карла Лотариншког који га је, после смрти оберкапетана Арсенија Вујића, Ратном савету препоручио за чин потпуковника и место оберкапетана Потиске војне границе. У то време са својим одредом граничара био је у Аустрији у Линцу, где су му дошла 103 граничара откупљена из француског заробљеништва. Са овим граничарима из Потисја требало је да пође на ратиште у Чешку, очекујући одговор Ратног савета на молбу да се тим граничарима, заробљеним у Штразбургу, дају заостале плате. Из Линца је прешао у Фрајбург одакле се јавио децембра 1745. године. По повратку са ратишта а можда и раније, напустио је Жабаљ и прешао на дужност капетана у Мошорин, о чему је оставио траг барокним путиром са угравираном посветом својим родитељима, који је поклонио онамошњој цркви. У време укидања Потиске војне границе 1750. изјаснио се за останак у милитарском статусу, а потом се одлучио на сеобу у Русију. Пасош за исељење добио је 18. јануара 1752. године. Мошоринце је повео у Русију и пред зиму довео у Кијев. У Славјаносербски пук генерала Рајка Прерадовића  ступио је 1753. године. Своје граничаре населио је на бивше козачко насеље Њекрасовку, којој је дао ново име – Мошорин. Постао је 1757. бригадир у Венгерском хусарском (коњичком) пуку, а 1765. именован је за команданта пука у Изјумској области. Учествовао је у рату против Турака  (1768-1774), па је 1774. за заслуге добио већи земљишни посед са 416 кметских душа у Псковској губернији. Тада је већ био у чину генерал-пуковника. Имао је кћер Јулијану, а посинио је Симеона Зорића- Неранџића. Брат му Василије био је официр.

(Славко Гавриловић, СБР, т. 3)

Autor: Rade Aničić
Datum: 25, 01, 2007.