аустријски подмаршал, управник Баната, царски комесар (Аустрија, крај 17. в. – ?, после 1774)

        У Банату је присутан после аустро-турског рата 1716-1718. године. Први пут се јавља поткрај 1730. као генерал и командант тврђаве у Темишвару. У преписци београдско-карловачког митрополита Вићентија Јовановића из 1734. помиње се као Ингелхоф, други генерал у Банату. Као челник Земаљске управе у Банату сматрао је да у насељавању Баната предност треба давати балканским становницима, Србима и Цинцарима, а не колонистима из Немачке и изазвао незадовољство заговорника колонизације на Бечком двору.

        Као генерала од великог поверења, царица Марија Терезија га је 1744. именовала за свог комесара на Српском народно-црквеном сабору у Карловцима, који је он отворио својим говором, а то је поновила и 1748. године. На сабору 1744. констатовао је да је „рацка нација“ оштећена законским чланком 41. из 1741. који је против ње донео Угарски сабор и препоручио да буде узета у царичину заштиту од њега. Био је и против насилног унијаћења Срба. На молбу епископа Висариона Павловића заузео се 1744. код царице да се пустара Сириг додели у власништво Бачкој епископији. Епискпа Петра Јовановића Видака препоручио је 1769. за митрополита, оценивши га као искреног германофила, али и као одлучног борца за очување српских привилегија и противника уније.

        Био је 1741. ангажован око стварања Шајкашког батаљона: најпре је израдио план за шајкашку јединицу на Сави у Славонији, а 1748. и 1750. за батаљон шајкаша и у Бачкој. У својству комесара велики део Ковиљског рита предао је 1748. патријарху Арсенију Четвртом Шакабенти и тако увећао црквени посед у Бачкој. Поново је у својству комесара (1750-1752) био ангажован око укидања Потиске и Поморишке војне границе, о чему је граничаре обавестио на скупштинама у Жабљу и Араду, и око пресељења граничара у Банат, а потом и у Русију. Од граничара који су се задржали у Банату створио је Банатску земаљску милицију од шест компанија (чета), из које ће 1764, померањем на југ, настати Банатска војна граница.

(Славко Гавриловић, СБР, т. 3)

Autor: Rade Aničić
Datum: 07, 02, 2007.