Neustrašivi carski oficir u ratu i veliki gubitnik u miru
Bio je posinak austrijskog, pa posle ruskog oficira Srbina Maksima Zorića. Pouzdano se zna da je rođen u braku Gavrila Nerandžića i Stefanije, kćeri Jovana Zorića. Obe porodice bile su nastanjene u Potiskoj vojnoj granici. Nerandžići se pominju u Čurugu (1805), a najstariji pomen Zorića imamo u Čurugu (1784), Žablju (1868), Gospođincima (1866), Titelu (1851-1867) i Šajkašu (1801-1805).
Možda je Simeon rođen u Čurugu. Ni datum rođenja nije zabeležen. Zna se samo da je sa jedanaest godina, 1. maja 1854, upisan u husarski puk u Slavenosrbiji, u onovremenoj carskoj Rusiji. Prema saznanju da je svoj imendan proslavljao 1. septembra na praznik svetog Simeona Stolpnika, moguće je da je po tome svetitelju dobio ime i da se rodio, ako ne na praznik, ono barem koji dan pre ili kasnije. Dakle, datum rođenja Simeonovog mogao bi biti 1. septembar 1743. godine.
O Zorićima postoje nekoliki zapisi. Zabeleženo je da je kamenu crkvu u Žablju podigla porodica kapetana Maksima Zorića. Iz zapisa na Mineju za septembar (Moskva, 1724) saznajemo da ga je žabaljski kapetan-lajtnanat Maksim Zorić poklonio manastiru Kovilju u spomen na svog strica Jovana. Maksim je mošorinskom hramu 1751. priložio barokni putir „za spomen roditelja svojih“. Maksim Zorić je 18. februara 1752. dobio pasoš i dozvolu da se iseli u Rusiju.
Maksim Zorić, ruski carski oficir, imao je samo kćer Julijanu i, nemajući muških naslednika, usinio je Simeona, unuka svoga strica Jovana Zorića. Ovo je presudno uticalo na dalji tok života sina Gavrila Nerandžića, potonjeg ruskog carskog generala Simeona Gavriloviča Zoriča. Simeon je imao brata Davida, koji je, takođe, stupio u rusku carsku vojsku, ali je nosio porodično ime Nerandžić.
Detinjstvo je Simeon proveo u Potiskoj vojnoj granici, gde je morao završiti i srpsku osnovnu školu. Ako je tek 1754, u januaru, otišao sa porodicom Maksimovog brata Vasilija u Rusiju, mogao je do tada pohađati i nemačku školu. Od dolaska u Rusiju, u Slavenosrbiji, pod starateljstvom poočima učio je vojne veštine neophodne budućem oficiru carske konjice. Odlikovao se kao vrstan jahač, odličan strelac i izvanredan mačevalac. Prva ratna iskustva sticao je 1760. u Sedmogodišnjem ratu. Za hrabrost ispoljenu u borbi protiv Prusa sa 17 godina primio je prvo priznanje: istovremeno oficirski čin korneta i potporučnika.
U njegovoj vojničkoj karijeri poseban značaj imalo je učešće u rusko-turskom ratu 1768-1774. godine. Dvadesetpetogodišnji kapetan uspešno je odbranio ruske položaje na reci Prutu i stigao je do same carice Katarine Druge.
Drugi veliki ratni uspeh Simeona Zorića zbio se 3. jula 1770, kada je porazio Turke kod Rjabe Mogile. U tom ratu tri puta je bio ranjavan, zarobljen, pa pušten iz tamnice u Carigradu u razmeni zarobljenika. Stigao je u Petrograd 1775. i odmah poslat u diplomatsku misiju u Štokholm. Kada se vratio predstavljen je carici i ona ga je odlikovala Ordenom svetog Georgija četvrtog stepena. Zbog ratnih zasluga postao je ađutant kneza Grigorija Potemkina, čoveka koji je uživao najveće caričino poverenje i bio, takoreći, savladar Rusije
Naočiti Srbin unapređen je u potpukovnika. Postavši miljenik Katarine Druge, stigao je do njenog ađutanta i dobio generalski čin. Ušao je u dvor i caričine odaje. Na dan njenog krunisanja poklonila mu je dijamantski prsten, zvezdu ukrašenu brilijantima, sablju, perjanicu i druge skupocenosti. Darovala mu je imanje u Sesvegenu i dvorac u Petrogradu. Poklonila mu je 1778. državni posed u Mogiljevskoj guberniji i grad Šklov, na reci Dnjepru, pa posed u Pskovskoj guberniji.
Posle ljubavne epizode sa caricom na kratko je otišao u Pariz i brzo se vratio u Šklov. Od Šklova je novi vlasnik napravio pravu malu imperiju. Otvorio je kadetsku školu za decu siromašnijih provincijskih plemića. Šklovski zamak postao je središte zbivanja nalik na ona u kraljevskim dvorovima. Vodio je galantan život, ugošćavao i izdržavao rođake, saborce i poznanike srbe iz Rusije i Austrije, među kojima i Dositeja Obradovića, ali i mnoge Ruse i strance avanturiste.
Posle neprilika, koje su ga zadesile svojom i tuđom zaslugom, general Simeon Gavrilovič Zorič bio je penzionisan 25. juna 1784. godine. Živeći mirnije nego dotad, najviše pažnje posvećivao je kadetskoj školi. Ipak, ktitor šklovske kadetske škole, nastojeći da se reši dugova pokušao je da ozdravi svoju posrnulu ekonomiju. Unekoliko mu je pomogla i carica Katarina Druga. Kada se našao u, naizgled, bezizlaznom položaju u pomoć mu je, posle caričine smrti, pritekao njen naslednik Pavle Prvi. On je Zorića vratio u službu 1779. i unapredio ga u general-lajtnanta, kadetsku školu u Šklovu pretvorio je u državnu, ali ju je ostavio pod Zorićevom vrhovnom komandom. Imanje, opterećeno dugovima, poverio je na staranje pesniku Deržavinu.
Simeon Zorić se povukao iz službe 1797. i dve godine kasnije, 6. novembra 1799, umro u Šklovu, danas u Belorusiji.
Iz njegove životne povesti, zahvaljujući nepoznatom epskom pevaču, Dositeju Obradoviću, Aleksandru Semjonoviču Piščeviću, Gerasimu Zeliću, Savi Tekeliji i Aleksiju Veziliću, razaznaje se sudbina proslavljenog ratnika i caričinog miljenika Simeona Gavriloviča Zoriča, koji je, poput mnogih zaslužnih Srba u Rusiji 18. stoleća, bio potisnut u provinciju, ali je nastojao da nadvlada provincijsku čamotinju. Živeo je raskalašno, u hedonističkom ambijentu, pomažući potrebitima i lakomima. Više nego ljubavna epizoda sa Katarinom Drugom, koja mu je donela veliko bogatstvo i još veći nespokoj, spasli su ga zaborava, u koji su u velikom carstvu utonuli mnogi srpski oficiri i javni delatnici, spomeni na dobročinstva prema Srbima u postojbini i prema Srbima i Rusima u njegovoj novoj otadžbini Rusiji.
(Prema: General Simeon Zorić, Radovan Mićić, Seoba Srba u Rusko carstvo polovinom 18. veka (zbornika radova), Novi Sad, 2005)
U Belorusiji otkriven spomenik srpskom generalu
U okviru obeležavanja najznačajnije beloruske kulturne manifestacije „Dana beloruske pismenosti“, u gradu Šklovu je otkriven spomenik Srbinu Simeonu Zoriću (1743-1799), generalu ruske vojske i heroju iz mnogih ratova.
General Zorić se proslavio u sedmogodišnjem Krimskom ratu i kao miljenik ruske carice Katarine II, bio je istaknuta ličnost na njenom dvoru, saopštilo je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije.
Spomenik generalu Zoriću otkrili su predstavnici Šklovskog rejonskog saveta, gradonačelnik N.G. Jeremič, i ambasador Srbije u Belorusiji Srećko Djukić.
U prigodnom govoru, ambasador Djukić je podvukao osnovne detalje iz krajnje uzbudljive biografije generala Zorića i njegovu odanost srpskoj državi i srpskom narodu.
Autor: Dragan Kolak
Datum: 25, 06, 2008.