Obolelom Lazaru Beriću iz Šajkaša neophodna pomoć

        Žestok tempo života koji nameće dvadeset i prvi vek ne dozvoljava nam da zastanemo i pogledamo oko sebe da vidimo gde smo, kako i s kim živimo. Kad bismo mogli samo po nekad da usporimo videli bismo koliko je nevolje i nepravde oko nas. Najteže je onima kod kojih su se udružile teške bolesti i starost, koji više ne mogu da privređuju pa čak ni da se samostalno brinu o sebi. Na žalost, od takvih su ruke digli i rodbina i društvo pa su prepušteni da skapavaju gladni i žedni. A svi se kunemo da smo humani i da gradimo takvo društvo.
          Jedan od takvih, koga život poslednjih decenija nije mnogo mazio, je pedesetdevetogodišnji Lazar Berić iz Šajkaša. Kuća od naboja i visoka zatvorena kapija u Ulici Save Dimitrijevića broj 59 spolja ne odaje grozno stanje u kakvom Lazar živi. Čim prođete kapiju upadate u džunglu u koju je zaraslo kompletno dvorište tako da do kuće jedva može da se prođe kroz visoku gustu travu. Zid u prednjem delu kuće do dvorišta pao pa ogromna rupa zjapi kao sablast. Kuća bez struje i vode gotovo osamnaest godina. To je gorka stvarnost u kojoj se Lazar našao.

            Lazar je oboleo pre petnaest godina i leči se na psihijatriji. Šest godina prima injekcije svakog meseca, a operisao je i kataraktu pa mu je i vid sasvim oslabio. Više nije u stanju sam da brine o sebi, a dve sestre koje su udate i žive u Novom Sadu odavno ga ne posećuju. Prima oko deset hiljada penzije, ali mu to nije dovoljno da preživi i da se leči. Ima, kaže, srećom dobre komšije koje mu stalno donose hranu pa, hvala Bogu, nije gladan. Donesu mu i odeću da se presvuče. Ne pamti kada se poslednji put okupao jer vode u kući i dvorištu nema godinama. Vodu donosi iz komšiluka.
         – Ja ne tražim novac, jer nekako preživljavam s ovim što imam, ali da mi neko popravi ovaj srušeni zid i da imam barem jednu sijalicu u kući – kaže stidljivo Lazar.
          Ovom čoveku je zaista potrebna svakodnevna pomoć. Kuća i dvorište su u takvom stanju da su leglo pacova i zmija. U ovoj napola srušenoj kući Lazar ne može da dočeka zimu. Društvo bi konačno trebalo povesti brigu o ovakvim ljudima koji više nisu u stanju da žive samostalno.

Autor: Nikola D. Turajlić
Datum: 18, 06, 2008.