народни пуковник (Каћ, крај 18./ почетак 19.в. – Шајкаш, 7.4.1849.)

        Ступио је рано у граничарску војну службу у Шајкашком батаљону и добио је чин фелдвебла. У чин вишег понтоњерског мајстора унапређен је 16. априла 1829. године. После непуних шест година, 15. фебруара 1835, именован је за унтерлајтнанта, а 1. маја 1839. за оберлајтнанта, односно бродског поручника. Када је поткрај марта 1848. дошло до побуне у Земуну, стигао је са одредом шајкаша 4. маја  у Земун ради одржавања мира, али га је већ 13/14. јуна напустио и ставио се на располагање Главном одбору у Сремским Карловцима ради одбране Српске Војводине. У међувремену је унапређен у бродског капетана, а током лета у реорганизацији Шајкашког батаљона Главни одбор га је именовао за народног пуковника и команданта шајкашке речне флотиле. Као командант учврстио је организацију флотиле и  13. октобра добио је чин царског капетана. Поткрај августа са Ђорђем Стратимировићем  командовао је одредом шајкаша у нападу и освајању Темерина и касније је постао командант Првог шајкашког земаљског батаљона у Србобрану. У току децембра исте године са тог положаја прешао је на место команданта Другог резервног батаљона у Шајкашкој. У време офанзиве српске војске у Бачкој почетком 1849, заједно са добровољцима из Србије , са својим батаљоном стигао је у Србобран и напао је на Сенту, заузео је 1. фебруара. Затим је пошао уз Тису и заузео Стару Кањижу у којој се задржао до Перцеловог похода на Бачку. У Кањижи је 11. марта формирао посебну батерију од трофунташких топова и снабдео је коњском вучом, а затим је 20. марта постављен за команданта новоформираног Резервног батаљона и упућен је у Банат, у Ђалу и Српски Крстур. Кад је неколико дана касније генерал Мауро Перцел пробио српске линије у Бачкој и Банату, он је 1. априла  уместо оболелог и остарелог мајора Блануше, постављен за команданта копненог шајкашког батаљона. У Сентивану (данас Шајкаш) убили су га његови побуњени војници.

Autor: Rade Aničić
Datum: 28, 02, 2007.