електроинжењер, стручни писац (Ђурђево, 15. 06. 1889 – Београд, 06. 02. 1953)

        Славко је био једно од деветоро деце Павла и Јулијане (рођ. Мушицки). Одрастао је у Новом Саду, где је завршио основну школу и матурирао (1908) у Српској великој гимназији, чији је био стипендиста. Дипломирао је електротехнику (1913) на берлинском техничком факултету. Радио је у фабрици „Круп“ и фирми „Бергман“, а 1915. прелази у берлински „Сименс и Халске“ и остаје све до 1920. заштићен од војне обавезе као аустријски поданик. У Београд је дошао 1921. као представник „Сименса и Халскеа“, а 1922. оснива сопствено предузеће „Инж. Славко Бокшан, машинско и електротехничко предузеће“ познато по пословима на електрификацији. Подигао је електричне централе у Аранђеловцу, Битољу, Лозници Неготину… Са  још неколико колега основао је 1927. Радио А. Д. – Београд. Писао је стручне расправе о проблемима индустријализације, електрификације, електрицитета, звука, нуклеарне физике и др. Велику пажњу посветио је проучавању дела Николе Тесле и основао је „Друштво Никола Тесла – за унапређење науке и технике“ (1935), био је први уредник и сарадник  (1941-1948) часописа Наука и техника , први директор Института „Никола Тесла“ (1939), члан књижевног савета Матице српске од 1940. године. Био је ожењен Немицом Гертрудом Јариус и имали су две ћерке, Косару и Јелену.
        У мају 1941. мађарски фашисти су му у Сомбору убили брата Хаџи Димитрија, проту, а у јануару 1942. у Новом Саду убили и бацили у Дунав најстаријег брата Милоша, адвоката, и две сестре, Катицу, наставницу, и Косару, стоматолога.

Autor: Rade Aničić
Datum: 18, 03, 2007.