дипломата, колекционар, дародавац (Велико Градиште, 18.06.1892 – Београд, 14. 07. 1965)
Син лекара Светозара из Госпођинаца и Милане, рођене Костић, из Сремских Карловаца, који су живели у Великом Градишту и Свилајнцу. У Београду је завршио гимназију (1910). Учествовао је у Првом светском рату (1914-1916) као ђак наредник у Дринској дивизији, а после одступања преко Албаније због туберкулозе ослобођен је војске и упућен у Француску на даље школовање. Дипломирао је јула 1918. на правном факултету на Сорбони и уписао све семестре за докторат из дипломатско-конзуларне струке. Пошто је позван да се јави у земљу, постављен је марта 1919. за писара у Министарству иностраних послова, а маја 1919. унапређен за секретара. Од септембра 1920. до августа 1925. био је секретар посланства у Берлину, Варшави и Бечу, од 1926. до 1928. на раду је у МИП, а 1929. и 1930. на дужности шефа секције делегације у Репарационој комисији у Паризу, од 1931. до 1935. био је у МИП шеф одсека. За саветника унапређен је јануара 1932. од 1936. до октобра 1940. саветник је посланства у Риму. У више махова био је отправник послова истог посланства. За саветника је унапређен маја 1940, а новембра 1941. пензионисан је као помоћник начелника Министарства спољних послова. За време Другог светског рата није био ни на једној дужности, а ослобођен је позива на војну обавезу. По завршетку Другог светског рата, односно, фебруара 1945, поверено му је да организује протокол Министарства унутрашњих послова Владе ФНРЈ, 1. марта 1945. по позиву ступа на дужност шефа протокола а од октобра наредне године држао је предавања из области протокола у Дипломатској школи. У звање опуномоћеног министра унапређен је августа 1954. Успоставио је дипломатске односе наше земље са Грчком 1954, Француском 1958. и 1959, са Италијом 1959. и Швајцарском 1959. У пензију је марта 1959 отишао је у звању вишег саветника са положаја опуномоћеног министра.
Сакупљањем уметничких дела бавио се од самог почетка службеничке каријере, и то упоредо дела наших и страних уметника. У његовој ликовној збирци налази се 185 врхунских дела од 36 уметника, који чине срж српске уметности тога времена. Своју збирку је 18. новембра 1957. поклонио српском народу посредством Извршног већа Војводине. Галерија под називом Спомен-збирка Павла Бељанског отворена је за јавност 22. октобра 1961. године. Својој галерији поклонио је монументалну слику Велика Иза Влаха Буковца. Цркви св. Стефана у Госпођинцима поклонио је породичну славску икону Каменовање св. Стефана, Аксентија Мародића, и новац за препокривање крова цркве. Сахрањен је у породичној гробници у порти православне цркве Св. Стефана у Госпођинцима.
Autor: Rade Aničić
Datum: 30, 03, 2007.