U Čurugu i danas postoji vetrenjača koja je stara oko 200 godina, ali na žalost više nije u funkciji.

        Vetrenjača je već 117 godina vlasništvo porodice Stojšin, koji su prenosili ovaj specifičan zanat sa kolena na koleno. Nikola Stojšin i njegov sin Mita bili su vlasnici dve vetrenjače koje su se nalazile u delu sela koji se naziva »Crvenka«. Davne 1890. godine, ova porodica kupuje i treću koja se nalazila na izlazu iz Čuruga prema Bačkom Gradištu i ta jedina i danas postoji. Mitina deca Milan i Stevan, nastavljaju da se bave porodičnim zanatom, Stevan svoju vetrenjaču seli u Mošorin, Milan ostaje u Čurugu sa svojom porodicom, dok treću vetrenjaču ruše i prodaju.
        Do početka XX veka i pojave parnih i električnih mlinova, ovde je bilo puno vetrenjača. Poslednja čuruška, građena je u obliku kupe, prečnika oko 10 metara, od čerpića (nepečene cigle) i standardne pečene cigle sa posebno urađenim drvenim krovom pokrivenim šindrom (drvenim pločicama). Krov je pokretan, jer se u njemu nalazi mehanizam za pokretanje koji je povezan sa krilima. Ona su postavljena na osovinu koja izlazi iz krova i specijalne su izrade, široka po 10 metara, tri četvrtine mreže je od letava, a jedna četvrtina zatvorena je letvom. Svi delovi su od drveta i uglavnom su ih pravili članovi porodice, majstori mlinari Stojšin. U svakoj, pa i ovoj vetrenjači, postojalo je najmanje po dva para mlinskog kamenja koje je montirano u skladu sa tim koji materijal se melje.
        Po vertikali, u vetrenjači su bila dva sprata, drugi sprat služio je da se preko njega obavljaju popravke. Na prvom spratu je bio koš u koji je sipan materijal za mlevenje i prostor za slaganje vreća. U prizemlju se nalazio levak sa zasunom kroz koji je puštan materijal na mlevenje, kamenje za mlevenje i veliki drveni sanduci u koje je levkom stizalo mlivo (samleven materijal, tj. brašno), odakle je sipano u vreće. Kamenje za mlevenje je bilo specijalne izrade, jer je gornji kamen bio probušen kroz sredinu i kroz taj otvor je materijal stizao na mlevenje – praktično zrno po zrno, a prostor između dva kamena je bio toliko mali, da je mlevenje počinjalo mrvljenjem zrna, a završavalo se trenjem materijala između dva kamena. Tako dobijeno brašno je bilo mnogo kvalitetnije od brašna koje se proizvodi po novim tehnologijama, to mlevenje se zvalo »mlevenje na prosto«, pa se posle prosejavanja dobijala druga vrsta brašna. Ova fabrika je korišćena sve do pojave parnih i električnih mlinova. Ipak, ova vrsta mlevenja se zadržala skoro do sedamdesetih godina prošlog veka, tu se mleo kukuruz za ishranu stoke, ali i to je vremenom prestalo, jer skoro svako domaćinstvo sada ima prekrupač, te ne treba ići na vetrenjaču da bi se samleo kukuruz. Porodica Stojšin, po špic-namenu »Rođini«, ostala je poznata po ovom zanatu. Posle Milana, na vetrenjači je radio i živeo njegov sin Radivoj sa svojom porodicom, ali je sve manje koristio znanje stečeno o vetrenjači, a sve više se bavio drugim poslovima.
        Početkom XXI veka, Rođina vetrenjača je u jako lošem stanju, te bi trebalo mnogo novca i vremena da se uloži da bi se ona dovela u stanje u kom je bila kada je radila. Teško bi se našao majstor da popravi krila koja su otpala, jer su te poslove radili članovi porodice i nisu nosili delove kod drugih majstora. Radivoj nema muških potomaka, izuzev unuka Aleksandra, ali u njemu se razvila druga porodična tradicija nasleđena od oca i dede po ocu, pa se prihvatio mesarskog zanata u porodičnoj fabrici mesa u Čurugu. Bilo bi lepo kada bi se obnovio nekadašnji sjaj čuruške ili Rođine vetrenjače, simbola porodice Stojšin. Ova vetrenjača je našla mesto na špicama mnogih televizijskih emisija, a snimana je i u dva domaća filma. Takođe je snimljeno i nekoliko televizijskih emisija o ovoj vetrenjači.
        Pored velelepnog hrama Svetog Vaznesenja Gospodnjeg, zaštitni znak Čuruga treba da bude i ova vetrenjača, kao što su to i veliki Čuružani, profesor dr Jovan Tucakov i dr Laza Paču.

Autor: Lazar R. Kaćanski
Datum: 15, 04, 2007.