– I danas mi je žao što odmah nisam počeo raditi u pekari, priča Sima Stojšić koji je treća generacija pekara i lovaca u porodici.

        Sima je završio petrohemijsku školu i pet godina radio u novosadskoj Grafici. U Gardinovce se vraća početkom kriznih devedesetih da bi pomogao ocu u pekari. – Moj deda po kome sam  dobio ime zanat je naučio od svoga brata Dimitrija. Deda je radio do 1965. kada je otac Radenko preuzeo pekaru sa izučenim zanatom i pekarskim iskustvom u pekarama u Titelu i Novom Sadu. Mašine u pekari su nabavljene većinom 1965. godine. Tada je kupljena i ova polovna mesilica za koju se tada mogao kupiti novi fića, priseća se porodičnih priča Simo, a koje potvrđuje i njegova majka Nera.
        Stojšići objašnjavaju da prave domaći hleb, bez aditiva. Jedino dodaju poboljšivač za brašno jer i pored mešanja dve-tri vrste brašna iz različitih mlinova ono nema potrebnu energiju, kvalitet za dobar hleb. Brašno se proseje, sipa se voda i kvasac. Mašina ga zamesi i čeka se da testo „nagrabuje“ nakisne. Ponovo se premesi i kada nakisne spremno je za  cvikanje – sečenje i stavljanje na vagu. Ručno se prave vekne, cipovke, cvetovi… Dok se čeka da testo nakisne potpali se peć koja je zidana na temeljima peći koju je još Simin deda zidao, tada čuveni majstor za turske, pekarske  peći. Peć se potpaljuje ogrezinama – kukuruzovinom, zatim se stavljaju vašine – snopovi pruća bagremca i jasena koji se moraju pripremiti zimi. Temperatura u peći mora biti adekvatna da bi hleb dovoljno narastao, u suprotnom – ne naraste, ili se raziđe. Treba biti pravi majstor za loženje peći jer je to u direktnoj vezi sa vremenskim prilikama, uverava Sima. U jednom turnusu se ispeče oko 160 komada hleba. Njihova prosečna proizvodnja je oko 700 malih i velikih hlebova, cipovki, cvetova,  kifli koji isporučuju osim Gardinovaca u obližnji Kovilj i Budisavu. Supruga Biljana, trgovac po struci, kaže da je njena baba uvek govorila da ni kera za pekara ne bi dala ali da je zadovoljna iako obavlja sve poslove u pekari. Znaju da svi koji rade u pekari, imaju još dva radnika, moraju poznavati kompletan proces proizvodnje hleba da bi mogli i dalje da prave domaći hleb. Uskoro će preći u pekaru većeg kapaciteta i asortimana sa domaćim krofnama, štrudlama… Hoće li kćerke srednjoškolke Ljiljana i Brankica zadržati porodičnu tradiciju, Stojšići nisu mogli reći.

Ručno rađene kifle za đake, hleb za vojsku

        Za vreme bombardovanja nije bilo struje pa su skoro tri meseca ručno mesili hleb ne samo za meštane nego i za vojsku koja je bila stacionirana na obližnjem Dunavu, a Nera Stojšić se seća da je ona sa suprugom Radenkom ručno mesila po 1400 kifli za đake u ovdašnjoj školi.

Autor: Dušanka Buvač
Datum: 09, 02, 2007.