ТИТЕЛ: У понедељак, 14. августа 2023. године, у организацији Црвеног крста Тител у просторијама СРП „Тителски брег“ окупио се значајан број добровољних давалаца крви да би својим хуманим чином спасили људске животе.
Људи су се одазвали на позив Црвеног крста Тител, одакле су обавештени да су резерве крви свих крвних група већ дуже време на минимуму. Упркос летњем времену, сезони пољопривредних послова, школском распусту, летњој паузи за студенте и годишњим одморима, своју хуманост исказало је 37 добровољних давалаца. За овако мало место то је сасвим добар одзив, речи су Марије Олах Калмар, секретарице Црвеног крста Тител. Уз поменуте разлоге који не иду у прилог бројности, госпођа Олах Калмар помиње и манифестацију Дани пива у 30 километара удаљеном Зрењанину, славу у оближњем Перлезу и још неке догађаје као случајну подударност која је можда омела неке од редовних давалаца да се одазову данашњој акцији. Тако је долазак овога броја добровољних давалаца крви још више добио на значају. Задовољство одзивом изразила је и докторка Милица Симеуновић која је била на челу четворочланог медицинског тима.
Она је још додала да је од пристиглих 37 кандидата крв дало 32, док је петоро одбијено из здравствених разлога.
Међу онима који су дали крв налазе се и двоје који су то учинили први пут.
Ипак, сматрамо да је вредно издвојити пример Александра Саше Поповића, званог Тапавица, који је до сада крв дао 118 пута, а који као могући давалац пред собом има још девет година да буде витез хуманости.
Ово није први пут да пишемо о Александру Поповићу, изданку чувене породице ковача Стевана Тапавице (1861-1937) из Чуруга који је „украо“ и оженио малолетну Љубицу Лочки из Титела. Љубичини родитељи примили су Стевана и Љубицу на имање у Тител где су младенци изродили троје деце. Стеван је постао надалеко познати мајстор ковач и пронео славу презимена Тапавица. Њихова ћерка Вукица удала се у Београд за Максу Поповића са којим је имала петоро деце. Њихов син Станислав Поповић (1913-1987) није волео живот у граду па је код деда Стевана Тапавице завршио ковачки и поткивачки занат. Тако се презиме Поповић уплело у кућу Тапавица и прича остаде до данашњег времена. Поповићи воле када их зову Тапавице и с поносом носе везу са том лозом.
Саша није прекинуо везу са ковачким и браварским занатом. Први његов посао био је у сада већ бившој фабрици ФОМГ „Победа“ Тител већином у одељењу галванизација. Ту је провео 24 године (1986-2010). По распаду фирме нови власници радницима остадоше дужни много новца . Од 2016. до 2020. године радио је код приватника у Шајкашу где није био задовољан третманом, па је напустио новог послодавца. Након тога радио је халу у јабучњаку у Тителу. Имао је две тешке операције трбушног бруха, па данас ради код куће одређујући количину посла према својим могућностима. Откива раонике, мотике и друге алатке и бави се браваријом – могли бисмо да кажемо – уметничком израдом капија од кованог гвожђа. Тај посао највише је научио од покојног оца Саве, такође познатог ковача у богатој традицији Тапавица.
Из свега наведеног јасно је да овај хумани човек није имао баш увек угодан и лак живот, али давање крви није прекидао ни у тешким животним ситуацијама.
Радо се сећа да је крв први пут дао 17. јануара 1986. године у деветнаестој години. До данашњих дана направљен је низ од 118 давања. Ипак ни то није све. У војсци је крв дао четири пута, али му то није пренесено у нову књижицу, што му је веома жао. Још три пута је кренуо да да крв, али му није дозвољено због операције коју је имао. Два пута је одбијен јер је повредио два прста на руци па је доктор сматрао да су бактерије из ране могле да продру у крв. Сада се вајка да би са тим пропуштеним шансама већ до сада имао скоро 130 давања. Ипак, каже, још је доста година пред њим до када ће моћи да даје крв и спашава људске животе. Чиниће то док год га здравље буде служило. Да га то усрећује доказ је и то што је његово име и овога пута уписано под бројем један на списку давалаца. Поранио човек да учини оно што га чини срећним. Данас је Саша поносни деда шеснаестогодишњој Вери и Богдану који је у петој години. С поносом и надом чека да га Богдан једног дана наследи у хуманој мисији. Ковачи из „клана“ Тапавица имају грубе ковачке руке, али мекано и осећајно срце.
Текст и фото: Стево Диклић