Када ме је, пре неколико година, мој другар Аца позвао да са њим кренем у Тител по његовог кера, питао сам га где је то уопште и шта тамо има? Каже да је близу, Тиса, Бегеј и леп брег, добра рибља чорба…
Пар сати касније шетамо узбрдо тителском Доситејевом. Топли мир и тишина летњег поподнева, никог на улици, тек се понеко одмара испред куће и јавља се нама странцима. А ја одједном, као да сам на мом Гардошу, у Синђелићевој. Синђелићевој, али не овој данашњој, већ оној из мојих дечачких сећања.
Помислих како би било лепо овде провести “треће полувреме” свог живота које ускоро долази. Необичну реч Тител први сам пут видео на тада хит конзерви неког поврћа које је мама купила негде `60-их; након тога, углавном у укрштеницама и напослетку – када сам купио Premix-ов “Супер Шарк”, сасвим мали чамац који ме је годинама служио. Некада богат индустријски и пољопривредни градић у којем је, кажу, радило око 5.000 радника (у време шпица ниси могао улицом проћи од бициклова) и из којег су парне лађе возиле за Земун и Београд, а пуни шинобуси возили ђаке и раднике у Нови Сад, као и многи наши градови – није издржао транзицију и сада спава. На Тиси у коју се са банатске стране улива Бегеј, свега 10-ак километара од Дунава, Тител постаје прави рај за пецароше, ловце и све оне који траже мир и чисту природу. Свега сат времена од Београда и још мање од Новог Сада и Зрењанина.
А мени, као сада већ старом Титељанину који продужене викенде проводи у својој кућици на брегу, највећу радост чине овдашњи људи. Доброћудни, вредни, тихи, увек спремни да помогну – праве Лале. Буде ту прича и задиркивања и наших балканских подела на дођоше и нађоше, Бачване и Банаћане, Титељане и Шајкашане, али све се то заврши шалом, смехом или чешће – здравицом. Пуно правих сам упознао, и добрих пријатеља стекао, али у овој причи има места да само о једном нешто кажем. Ако кренете у Тител и питате се шта све обићи и видети, незаобилазно место је Етно кућа Богојевић.
Тамо ћете сигурно затећи домаћина Владу који ће вам радо показати вредне експонате у својој кући и о сваком испричати неку причу. Поседеће са вама у подруму и понудити вас производима његове куће – вином, ракијом, ликерима и соковима. Отвориће своју унутрашњу енциклопедију и причати вам о Тителу, о Милеви Марић Анштајн, Душку Попову, о Доситеју, Атили, Шајкашима и пореклу шајкаче. Причаће вам наравно и о специјалним травама “крутежу” или “надигачи”, које ставља у своју “подстицајну” траварицу. Споменуће Влада и Удружење винара и воћара “Шајка”, Вински витешки ред “Дионис”, Златну праћку, Спасовдански крст. Али, не смем вам открити баш све. Морате да дођете и обиђете ту кућу, затим проверите да ли је рибља чорба боља у “Аласу” или “Малој чарди”, гледате равницу и три реке са Калварије, обиђете галерију слика Трумић и разне цркве истог Бога. Ја сам обишао, заљубио се и остао. У мојој кући, и даље је на видном месту слика Артура, ловачког кера бретонца са почетка приче. Тек да ми олакша одговор кад ме пријатељи питају: “Откуд ти, Земунац, у Тителу?”
Маринко Парун
Извор: www.danas.rs