ТИТЕЛ: Томислав Ђокић, песник, прозаист, есејист, сатиричар, публициста, књижевни критичар, новинар и сакупљач народних умотворина, како би музичари рекли „One man band“, посетио је Тител у понедељак 22. октобра да би представио свој целокупни стваралачки опус, посетио неке од старих пријатеља и подсетио се времена своје младости и првих професионалних и животних успеха.
Да би онај „One man band“ био комплетан, потребно је да му додамо и Томислава Ђокића, професора српског језика, успешног педагошког ствараоца, али и Томислава супруга Живославке – Цаке и оца троје деце, данас троје успешних младих људи. Љубав са Цаком и рођење све троје деце десило се за његовог 20-годишњег боравка и рада у ОШ „Светозар Милетић“ у Тителу.
Данас, не без оправданог поноса, прича о најстаријој ћерки Невени, учитељици у једној основној школи и близанцима Милошу и Милени. Милош је мастер инжењер архитектуре, а 20 минута млађа Милена је као студент прве генерације завршила молекуларну биологију у Београду са просеком 10. За њену стручност и таленат борили су се Аустријанци и Немци. У том надметању победили су Немци, па је сада у Мајнцу већ скоро четири године, а у марту ће бранити докторску дисертацију. Иако има одличну плату, извесно је да ће отићи у Швајцарску где јој је понуђен двоструко већи износ новца. Његова највећа стрепња је да ће се удати за странца и да му унуци неће знати српски језик.
Томислав Ђокић је из Титела отишао 1997. године, али је Тител остао у њему као успомена на двадесет лепих година, али и као књижевна инспирација. Он сам каже: „Из Титела сам отишао, али га нисам оставио“.
Враћајући се трагом успомена, Томислав Ђокић је најпре посетио ОШ „Светозар Милетић“ где раде неки од његових ученика међу којима је и Петар Којић, директор школе. Он је за децу приредио наступ прилагођен њиховом узрасту, трудећи се да одржи ведру атмосферу, што је у потпуности успео. Време између наступа у школи и вечерњег наступа у НБ „Стојан Трумић“, провео је обилазећи Тису и посматрајући Тител са долме у друштву Горана Поповића, доскорашњег и Дејана Гајића, садашњег директора библиотеке, бившег ученика. Иако је Тител упознао у току двадесетогодишњег боравка у њему и изучавања историјских извора и народног сећања, био је угодно изненађен посетом недавно отвореном музеју „Сведок брдо“. Под тим утиском, у вечерњем наступу пред одраслом публиком изразио је своје дивљење назвавши Тител „чвориштем историје“ и изразио жељу да своју децу упозна са музејском поставком.
У публици је међу љубитељима писане речи било доста његових колега, али и ученика које након 27 година није било лако препознати и са свима поразговарати, питати за животни пут и фотографисати се за успомену. Представљајући свој целокупни стваралачки опус који је сакупљен у 25 књига, публици је премијерно представљена и његова двадесет шеста, тек изашла књига „Од црњано на грдњано“, која ће званично тек бити представљена на Сајму књига.
Поучен дугогодишњим радом у школи и оптималним временом за пажњу слушалаца, представљање је трајало тачно 45 минута, али је одговорио на још неколико питања из публике. Једно од њих је било и то како је постао дописник „Дневника“.
„Мој ученик Александар Ранисављев био је одличан саксофониста. У Бугарској освоји прво место на Балкану. У жељи да афирмишем дете, ја узмем оловку, напишем текст и пошаљем у „Дневник“. Они то објаве и после ми се јави главни уредник и похвали ме да дивно владам српским језиком и да би он желео да постанем дописник тога листа. Ја некако пристанем, напишем неке ситне чланке са пијаце и сличне ствари. После ми новинарство уђе у крв, почнем да пишем репортаже, тако да су суботом многи куповали „Дневник“ због мојих репортажа…“
Занимљива је била и прича о његовом покојном оцу којему ових дана излази књига песама из његове заоставштине. Иако слабо писмен и без доброг знања падежа, бележио је многе занимљивости као што су народни славски и свадбарски обичаји, метеоролошки локални подаци, дописивао са са америчком амбасадом у време човековог лета на Месец, сакупљао старе речи, знао бар 50 врста птица…
На крају да наведемо само неколико најосновнијих података из биографије Томислава Ђокића: Рођен је у Скорици код Ражња 1948. године. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Као професор српског језика радио у Малој Иванчи, Тителу, Плани и Параћину. Међу бројним наградама за своје писано стваралаштво и педагошки рад издвајају се уврштење у „Лексикон стваралаца у предуниверзитетском образовању“, аутора проф. др Миленка Кундачине, где се његово име и дело налази међу 1000 најуспешнијих просветних радника Србије. Добитник је и Међународне књижевне награде „NAAMAN LITERARY PRIZE“ у Либану 2022. године.
Томислав Ђокић има афирмативне одреднице у „Историји српске књижевности за децу“ проф. др Миомира Милинковића. Подједнако је успешан као писац за децу и одрасле, успешан је новинар, афористичар, сатиричар, књижевни критичар… Превођен је на македонски, бугарски, енглески, немачки, русински, јерменски, румунски и руски језик. Набрајање свих награда које је освојио одузело би много времена онима који би то читали, зато им препоручујемо да прочитају неку од Ђокићевих књига и увере се у вредност његових дела.
Текст и фото: Стево Диклић