Шајкаш
Насеље на петокракој раскрсници путева
Шајкаш, раније Ковиљ Свети Иван и Ковиљ Сентиван са 4550 становника друго је по величини насеље у тителској општини, удаљено од седишта 20 километара. Подигнут је на раскрсници потиског и подунавског пута, на јужној бачкој лесној тераси, која је због висинске разлике у односу на мочварну алувијалну раван била погодна за насељавање. Био је шајкаш и насеље које је омогућавало одмор и коначење караванима и путницима што су се кретали потиским и подунавским путем. У средњем веку постојала је и тврђава као доказ безбедности овога места по њих. Први помен тврђаве је из 1254. године. Почетком 14. века у документима се среће назив Сцентyуан. Претпоставља се да му је име Сентиван у средњем веку дао феудалац Сентивањи. Када су Турци завладали Шајкашком у њиховим дефтерима се Сентиван бележи у тителској нахији. Најранији турски попис 1554. забележио је осам кућа у Сентивану, 1570. било их је 18, а 1590. повећао се на 25 домова. Кроз 17. век Шајкаш се не спомиње, јер је, као и већина шајкашких села, у то доба ишчезао и постао пустара. До 30-их година 18. века био је пустара у саставу ковиљског граничарског шанца. Као мало насеље, које су присвојили граничари из Ковиља, забележен је 1731. под именом Мали Сентиван. Вероватно је у то доба и настао назив Ковиљ Сентиван и Ковиљ(ски) Свети Иван. У времену нагле мађаризације насеље добија име Шајкашсентиван (Сајкассзентиван), у значењу Шајкашки Свети Иван, како би се у комуникацији разликовао од Сентивана у горњој Мађарској. Када су после Првог светског рата насељима враћана српска имена, нове власти овом месту нису вратиле име Ковиљ Свети Иван, него су из мађарске сложенице изоставиле други део, Сентиван, а задржале Шајкаш.
Шајкаш је био у саставу славонског генералата, а од 1745. је укључен у Потиску границу. После укидања границе био је жупанијско место, да би се 1769. у другом кругу прикључио новооснованом Шајкашком батаљону. После његовог укидања 1873. поново је у јурисдикцији бачко-бодрошке жупаније. У саставу ове жупаније, односно, тителског среза, Шајкаш се брже развијао и користио је своје предности, пре свега трговачки пут који је ишао од Новог Сада за Банат и Немачко-банатску регименту. Од укључивања у Шајкашки батаљон 1769. број становника села је стално растао. Те прве године пописано је 523 чељадета у 65 кућа, а последње батаљонске године (1872) у 294 куће живело је 1770 становника.
Од времена када се бележе занатлије (1815) у Шајкаш се из провинцијала доселио ћурчија Илија Маринковић. Имали су Сентиванци и чизмара Јована Бобића. Извесни Херценхајтер је држао крчму и 1819. је купио „плац“ за подизање нове крчме. И трговац Георгије Добројевић је 1827. у својој кући отворио крчму. Поред крчми, већ традиционално Шајкаш је имао гостионице за прихватање путника намерника (свратишта), па је наречени трговац држао свратиште „Код златног крста“, које је касније прешло у власништво Гаврила Писаревића. И први трговац о коме се нешто зна био је Михаило Аврамовић. После укидања Батаљона започињу нови односи у привреди. Оснива се 1903. земљорадничка задруга, а 1906. Народна банка деоничарског друштва. Између два светска рата Шајкаш има земљорадничку задругу (1924-1940), два млина и циглану, а 1936. добија фабрику млечних производа намењених извозу сира у Грчку и Египат. Укупно има и 65 занатлија.
Пре здања садашње цркве у Сентивану је била црква која је посвећена Светом Димитрију. Она се налазила преко пута садање цркве, на месту где се данас налази парохијална кућа. Црква која данас служи Сентиванцима довршена је 1921. године.
Прва школа отворена је после 1772. године. Имали су Сентиванци 1785. „просту“ школу, али без учитеља. Све те зграде зидане су од лошег материјала, али није познато када је село добило бољу школску зграду у којој се учило до револуције 1848-9. године. Најранији познати учитељ је Јован Грујић. После уједињења Војводине са Србијом 1919. све основне школе, па тако и шајкашка, претворене су у државне народне школе.
Од 1918. у свим шајкашким местима постојале су читаонице организоване по националној основи, а међу три места садашње тителске општине која су имала библиотеку био је и Ковиљ Свети Иван, тј. Шајкаш. Прве новине у Шајкашкој био је лист Шајкашки глас који је 1898. покренуо Стеван Стевановић, свештеник из Ковиљ Св. Ивана.
Данас је Шајкаш место у експанзији, на петокракој раскрсници путева према Новом Саду, Жабљу, Мошорину, Тителу и према Ковиљу, односно, директном везом са међународним путем Е-75.
Литература: Бранислав Букуров, Географска монографија општине Тител, Нови Сад 1986;
Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад 1975;
Драган Колак
(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)