Госпођинци
Село данас на споредном колосеку
Госпођинци су смештени на оном некада важном упоредничком путу који води од Жабља према Темерину и даље на запад. Они су и на железничкој прузи Нови Сад – Жабаљ – Бечеј и даље на север. Изградњом нових путних праваца, а посебно пута Нови Сад – Зрењанин поред Жабља, значај пута кроз Госпођинце је опао, па самим тим су се и Госпођинци нашли по страни. Госпођинци су изграђени на десној притоци Јегричке која се зове Мала бара. Избор места за село било је условљено интересом феудалног господара и његовим добром. Атар села се налази на јужној бачкој лесној тераси која је прекривена черноземом и ливадском црницом. Село се налази у близини два већа насеља, Жабља и Темерина, а сви заједно су у сенци Новога Сада који на њих делује као магнет. Неки извори говоре да је још 226. године н.е. на месту данашњег насеља постојало римско утврђење Санта Марија, што је врло вероватно, с обзиром да западно од данашњег села пролази вештачки ров, познат као „римски шанац“. Међутим, познато је да Римљани нису прелазили Дунав, али су могли имати истурене војне одбрамбене пунктове према варварима. На трагове о овом селу наилазимо током 14. и 15. века. Насеље се први пут спомиње 1341. као Boldogasonjafalva, а када се почетком 15. века овамо досељавају Срби назива се Богородичино село. У овом старом српском имену села и с обзиром да је сеоска слава Велика Госпојина (Госпоја, Госпођа) треба тражити везу са данашњим именом Госпођинци. Ово насеље се налазило на потезу званом Селиште. Од 1440 једно време је Ђурађ Бранковић држао поседе у Госпођинцима. У турско време село припада тителској нахији, а 1590. забележено је да има 34 куће и 1650. слови као српско насеље. Када су Турци напустили ове крајеве (1698) и Госпођинци су опустели.
Данашњи Госпођинци су поново насељени 1715. а 1745. као коморско насеље укључени су у Потиску границу. Граница се укида 1750, али оснивањем Шајкашког батаљона Госпођинци се 1769. укључују у њега и остају до његовог распуштања 1873. године. За време Народног покрета 1848/9. село је попаљено, али је брзо обновљено и наставило је да живи. На крају Првог светског рата Госпођинци су у новој држави – Краљевини СХС.
Госпођинци су типично војвођанско село са улицама које се секу под правим углом и ушореним кућама.
Први дућан у Госпођинцима отворио је још 1789. Тодор Васиљев који је 1818. то „лично право“ желео да преда сину попа Кешанског, али му није било дозвољено. Право на дућан после његове смрти пренето је на Јосима Каначког, сина чурушког трговца Петра Каначког, који је постао постао трећи трговац у Госпођинцима. У првој половини 19. века село је имало ћурчије, кројаче, коваче, коларе и друге неопходне занатлије. Осим крчме, Госпођинци су имали 1830. свратише (преноћиште) „Код црвеног крста“. Још 1885. су основали Српску читаоницу и имали су певачко друштво. Прва школа изграђена је 1763. године.
На размеђу 19. и 20. века Госпођинци имају циглану и млин, а 1903. оснива се Српска земљорадничка задруга. Српска задруга за међусобно помагање и штедњу и Прва српска честичарска задруга оснивају се 1902. године. И између два светска рата постојала је Земљорадничка задруга (1929-1941).
Литература: Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975.
Бранислав Букуров, Општина Жабаљ, 1983.
Јегричка, ПЧЕСА, Нови Сад, 1996.
Драган Колак
(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)