Гардиновци
Осматрачница на Дунаву
Гардиновци су подигнути на истуреном делу јужне бачке лесне терасе, на 500 метара од левог рукавца Дунава. Рукавац је у средњем веку био плован, а Гардиновци војно упориште из којег се контролисао саобраћај на Дунаву. На то упућује и име села које у свом имену има француску реч гардер што би значило чувати, посматрати. То утврђење би могло бити на месту где је Дунавац најближи уз високу лесну обалу код последњих кућа на путу према Ковиљу. Гардиновци су увек били ван главних саобраћајница. Данас су, међутим, асфалтним путевима остварили боље саобраћајне везе.
Турци су Гардиновце морали освојити 1526, али га први пут бележе 1554. када су пописали 14 домова у селу. Око 1650. забележени су само као насељено место а 1698. као ненасељено. После протеривања Турака село се обнавља и већ 1699. забележено је да имају 91 кућног старешину са 65 одраслих синова. Постали су коморско насеље, касније се укључују у Потиску границу и постају шанац. Из расформираног суботичког шанца досељавају се граничари и село јача. Када је 1873. основан Шајкашки батаљон били су једно од првих шест места који су га чинили. Од 1873. село припада бачкободрошкој жупанији. Гардиновци су увек имали мало становника а највише (1818) их је пописано 1948. године.
Лесна тераса је због прилично сувог леса имала степске одлике са оскудним биљним светом а алувијална раван због ритског терена имала је веома бујну вегетацију. Лесна тераса и ритови су се надопуњавали и били су погодни за живот људи а тиме и привлачни за настањивање. У време натуралне привреде живаљ се бавио сточарством и ратарством. Исушивањем ритова и регулацијом водних токова стварају се нови услови за развој модерније привреде.
Најранији подаци о занатлијама односе се на ковачког калфу Исака Топаловића који се 1825. доселио из прњавора манастира Ковиља. Њему се годину дана касније придружио ћурчија Јован Паунић из Даља. Истовремено се 1840. из Гардиноваца у Баноштор иселио колар Јозеф Шмит. О трговцима има мало података. Познато је да се 1831. у Сурдук отселио трговац Сава Марковић, као и то да је 1840. право да отвори дућан у Гардиновцима добио Јован Марковић, син или рођак трговца Саве. У време Краљевине (1920-1940) Гардиновци су имали 26 занатлија.
После Тителске земљоделске задруге из 1868, која је имала карактер свешајкашке задруге у Гардиновцима се 1902. оснива Српска земљорадничка задруга, која се обнавља 1932. и радила је до 1940. године. Једна од познатијих читаоница у Шајкашкој била је Српска земљоделска читаоница у Гардиновцима.
У опису Шајкашког батаљона из 1785. помиње се постојање школе, мада су се гардиновачка деца пре тога школовала у Ковиљу. У једном извору из 1797. бележи се да је село добило школску зграду. Први познати учитељ је Михаило Величков који се спомиње 1815. године.
Садашња црква у Гардиновцима настала је између 1773. и 1780. и посвећена је св. Архиђакону Стевану (пренос његових моштију).
Литература: Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975.
Бранислав Букуров, Географска монографија општине Тител, Нови Сад, 1986.
Драган Колак
(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)