Поводом 140 година од рођења Исидоре Секулић, у жељи да тај јубилеј обележимо, у новој рубрици – „Разговор с поводом“ за ову прилику, за саговорника смо одабрали Драгана Колака, старог сарадника нашег портала.
Редакција: Ове године се навршава 140 година од рођења Исидоре Секулић, приповедача, романсијера, есејисте, путописца, књижевног критичара, преводиоца, зачетника модерне српске књижевности. Писали сте да су неки умни људи о Исидори говорили да је била најписменија жена међу Србима, од Јефимије до данас, и литерарно најкултурнији човек нашег тла од Ћирила и Методија. Бирана је за члана САНУ као прва жена академик. Рођена је, знамо, у нашем Мошорину. Ви сте пре пет година у панчевачком часопису „Свеске“ написали да је, упркос томе што се о њој много писало, остало још „белих поља“ у њеној биографији. Шта је то што је остало непознато или барем недовољно познато о Исидори?
Д. К: Још је Љубисав Андрић у књизи Апостол самоће написао: „Иако се чини да се о Исидори Секулић, најписмеијој жени од Јефимије до данас, све зна, преварно је, као, што се варају сви они који мисле да је о њеном делу изречен праведно одмерен и коначан суд.“ Ја бих да додам како је остала тајновита њена удаја за пољског лекара, нејасно је коме су била слата писма из Норвешке, не зна се којом је тезом докторирала у Берлину, мистификовању њеног правог имена доприносила је и она сама, чак је и датум њеног рођења споран.
Редакција: У писаним изворима круже три датума Исидориног рођења: 16, 17. и 18. фебруар 1877. године. Који је прави датум рођења?
Д. К: Исидора је и сама уносила забуну самим тим што је писала да „нико не зна тачно када се родио“. Исидорин биограф Радован Поповић и ауторка књиге Моја последња главобоља Лаура Барна откривају читалачкој публици да је Данило Секулић, бележник општине мошоринске, записао на петој страници књиге Фридриха Шилера да му се „дана 4/16. фебруарија 1877, у петак, пет минута пред три четврти на 11 сахат пре подне“ родила ћерка Исидора. Отац је, дакле, непосредно по рођењу забележио да му се у петак, 4. фебруара по старом или 16. по новом рачунању времена, у 20 до 12, односно у 11.40 часова родила ћерка. Овај датум потврђује и матична књига крштених за мошоринску парохију. У њој сам и ја пронашао запис где је парох Василије Поповић на десетој страници под 16. бројем забележио да се 1877. у оца Данила и матере Љубице, 4, односно 16. фебруара родила, а 9, тј. 21. крстила Исидора. Дакле, нема недоумица око 16. фебруара, као датума рођења.
Редакција: Поред 16. фебруара помињу се још два датума?
Д. К: Да. Оном, 17. фебруара допринела је и сама Исидора. Она је рачунала датум рођења по празнику на који се родила – по Светом Исидору. По старом рачунању времена (јулијански календар) Свети Исидор је увек 4. фебруара, а по новом (грегоријански календар) када се родила славио се 16. фебруара. Међутим, у 20. веку, веку у којем је Исидора стварала, Свети Исидор је 17. фабруара. Ово стога што је у 19. веку разлика у календарима 12, а у 20. 13 дана. Отуда се, вероватно Исидори поткрала ова грешка, па је написала да је рођена 17. фебруара. Да подсетим, Србија је на нови календар прешла 1919. године. Дакле, Исидора се родила 4. фебруара, по старом рачунању времена, односно 16. фебруара 1877. по новом календару (јер је 4 и 12 једнако 16). Тако, не може бити тачан 18. фебруар, који је у Лексикону писаца Југославије записао др Бошко Новаковић, или Слободанка Пековић о Исидори у едицији Матице српске Десет векова српске књижевности, те Милан Радуловић у књизи Културна идеологија Исидоре Секулић.
Редакција: Какве недоумице постоје око њеног имена? Је ли то стварно тако?
Д. К.: Ма, не. Нису то недоумице с именом. Младен Лесковац, Исидорин пријатељ из сомборских дана и потоњи председник Матице српске, пронашао је писма која је Исидора упутила Мити Калићу и потписала се са Сида. Како је касније писао Лесковац то је било њено сомборско, ђачко и фамилијарно име, више простонародско. Рекли бисмо: надимак или име од мила, иако су стари Сомборци тврдили Лесковцу да је њено право име било Сидонијa. У поменутој матичној књизи записано је да је девојчица на крштењу добила име Исидора.
Редакција: Шта значи име Исидора и како га је добила?
Д. К: Пријатељ и пашеног Данила Секулића, др Милан Ђорђевић, један од најугледнијих Срба северно од Саве и Дунава оног времена, био је кум на крштењу Исидорином. Као учен човек и верник, знао је да четвртог фебруара, дана када се родила Исидора, СПЦ слави преподобног Исидора Пелусиота. Одан традицији, кум је девојчици наденуо име Исидора. Исидор је српско календарско име, а Исидора је женски облик тог имена. Оно потиче из грчког Исидорос, а настало је од имена египатске богиње заштитнице земљорадње Исис или Исида и дорон, што значи дар, поклон. Исидора, дакле, Исидин дар!
Редакција: Када смо већ код тумачења имена, ко је, заправо, био свети Исидор? Шта нам можете рећи о њему, будући да посетиоци портала вероватно нису баш упућени у ову тематику.
Д. К: Свети Исидор Пелусиот се родио у породици угледних родитеља из Мисира. Морао је бити учен, будући да је био у родбинским везама са александријским патријарсима Теофилом и Кирилом. Хроничари су забележили да је „проучио све науке светске“, а да се одрекао богатства и светске славе, те да се предао духовном животу „ради љубави Христове“. Историчар Никифор тврдио је да је свети Исидор написао преко десет хиљада писама које је упутио на разне адресе. У њима је бранио и тумачио веру православну. У време прогона св. Јована Златоустог, стао је у његову одбрану. Како пишу хронике, поживео је дуго, урадио много, славећи Исуса Христа животом и пером.
Редакција: И Исидора Секулић је много урадила и написала, слажете се?
Д. К: Кажу да је написала једно пет и неку хиљаду више страница мисаоне и путописне прозе, два романа и студију о Његошу. Писала је о Вуковој генијалности, „изузетном бићу“ Лазе Костића, о светски и васељенски пространом духу светог Августина, о Пушкиновом духу генијалности и т.д, и т.д. Такво наслеђе, изузев Андрића и Црњанског, од знатнијих писаца онога века, веле, да је мало ко оставио. Исидорин биограф Радован Поповић претпоставља да је написала најмање хиљаду писама и држи да је у њима исписала своју биографију. Усуђујем се рећи да Исидорина писменост није била од овога света.
Редакција: Писали сте да је Мошорин у оних пет дана између рођења и крштења Исидоре Секулић био важно место.
Д. К: Рођење Исидорино и њено крштење нису били свакидашњи. Када се погледа кога је све рођење и крштење окупило у Мошорину, јасно је зашто је Мошорин био важно место. Порођај је обавила среска бабица Ана Комчак, која је нарочито дошла из Титела. Тител је у оно време био среско место. Крштење је обавио мошорински парох Василије Поповић, рођени брат Ђуре Поповића Даничића, саборца Вуковог у рату за српски језик. Отац правник, имао је за пријатеље угледне људе онога времена. Кум је био др Милан Ђорђевић, знаменита личност, уредник Милетићеве Заставе. Милан Ђорђевић и Данило Секулић су се знали из кафане „Код сокола“ у Новом Саду, власника Лазе Јеремића, њиховог потоњег таста. У оно време код Лазе Јеремића су се окупљали писци, политичари, новинари и други. Сви су се радовали Исидорином рођењу. Желели су јој и срећу, и добро здравље, и дуг живот, али се мало ко од њих могао надати да је плач мале Исидоре најављивао личност која ће стићи до највиших стваралачких врхова међу Србима. А, признаћете, од ње је постала баш таква личност.
Редакција: Да ли је Исидора икада долазила у Мошорин? Има ли ту места нагађањима?
Д. К: Исидора је са непуном годином дана напустила Мошорин и са родитељима се преселила, најпре у Руму, а одатле у Земун, где је, углавном, провела детињство. Изгледа да се више није враћала у Мошорин! Је ли баш тако? Лаура Барна у својој књизи пише да је Исидора „на наговор пријатеља, после пола века ћутања обишла Мошорин“. По њој, било је то 1927. године. И професорка новосадског Филозофског факултета Горана Раичевић, пореклом из Шајкаша, о 50-ој годишњици Исидорине смрти , рече у Мошорину да га је посетила 1931. године.
Редакција: Шта је Исидора написала о том „догађају“ у свом есеју „У родном селу“?
Д. К: Она пише: „На наговор пријатеља реших се да, у старости, одем да видим место где сам се родила. Узех железницу, па онда стародревни фијакер, па онда скелу, па онда, с друге стране, сељачка кола да ме превезу од рукавца реке где је скела, до села. То последње је тако кратак пут да се може и пешице прећи“.
Редакција: И, шта је у њему спорно?
Д. К: Све! Овај опис не одговара мошоринској топографији, односно не одговара реду ствари на терену. У есеју она и не каже да је то Мошорин, већ „место где сам се родила“.
Редакција: Има ли, по Вама, још неких нелогичности?
Д. К: Ако је путовала железницом, а биографи сматрају да је путовала из Београда до Новог Сада, зашто није продужила возом до данашњег Шајкаша? Пруга од Новог Сада до Титела прорадила је 1899, 22 године после њеног рођења. Друго, Мошорин је удаљен 30 километара од Новог Сада. Зашто није фијакером или сељачким колима ишла према Мошорину и Тиси од Шајкаша, кад је раздаљина свега десетак километара? Треће, између Новог Сада и Мошорина није могло да буде скеле, јер Тиса тече источно од њих. Следећа нелогичност су рукавци којих код Мошорина нема.
Редакција: У запису „У родном селу“ Исидора пише да је стигла у „село, на обали широке и доста лење реке, у равници“.
Д. К: Исидора пише и да то село има два реда кућерака у главном сокаку и да има два сокака, цркву на празном простору, иза ње крај реке гробље, и тд. Личи ли ово вама на Мошорин? Наравно да не! Нити је Мошоорин на обали реке, нити је имао два сокака и два реда кућерака у главном сокаку. У време могућег Исидориног боравка, пола века по рођењу, Мошорин је имао између три и четири хиљаде житеља: по попису из 1900. 3265 душа, а 1931. 3854 становника. Може ли толико људи да живи у само два сокака?!
Редакција: Па, о ком селу је, по Вашем мишљењу, Исидора писала у свом есеју?
Д. К: Верујем да је писала о родном селу свога оца, о Бачком Градишту. Заправо о српском делу негдањег Фелдвара, који су звали Фелдварац. Биће да је Исидора путовала возом до Новог Бечеја (не Новог Сада), дакле са банатске стране Тисе, онде прешла реку и стигла у „родно село“. Питате се како знам да је реч о Бачком Градишту, односно Фелдварцу. Никада нисам био у овом месту, али сам у књизи Слободана Ћурчића Насеља Бачке прочитао детаљан опис овог места. Онде пише: „Бачко Градиште је изграђено уз обалу Црне баре, на месту где се улива у Тису. Тиса је удаљена око 2 километра. Старо насеље изграђено је између Црне баре и Тисе, на северној периферији савременог села. О томе сведочи и периферан положај православне цркве… Тај део се уклинио између Црне баре и инундационе (плавне) равни и добио троугласти облик“. Е, тај уклињени део је српски део села, Фелдварац. Црна бара је рукавац, мртваја настала пресецањем меандра Тисе. Зову је још и „Мртва Тиса“.
Редакција: Јесте ли ви уверени да се Исидора није враћала у Мошорин, своје родно место!?
Д. К: Да! Исидора је посетила родно место свога оца, каснијег бележника општине мошоринске! Јер, Исидора је морала доћи возом до Новог Бечеја, узела фијакер, одвезла се главном новобечејском улицом од железничке станице до скеле на Тиси, прешла реку, а онда до речног рукавца (Мртва Тиса) сељачким колима за десетак минута превезла се (око два километра) до села. Онде је, пише она, у „мало бољој кући скоро на крају ширег сокака у коју су јој пријатељи јавили“ да ће стићи, упитала газду није ли се она у тој кући родила и добила одговор да није. Затим је записала: „Би ми чисто мило кад чух да не постоји место где сам се родила. Мислим: нико, дакле, не зна заправо где се родио“.
Редакција: Зашто Исидора није ишла возом од Новог Сада до Бачког Градишта, које има железничку пругу?
Д. К: Могла је Исидора возом и до Бачког Градишта (тј. Фелдвара), јер је пруга од Новог Сада до Бечеја, оног другог који зовемо стари, пуштена у саобраћај исте године када и до Титела, и пролази кроз Бачко Градиште (тј. Фелдвар). А зашто није? Још једна „главобоља“.
Редакција: Постоји ли кућа у Мошорину, где се родила Исидора?
Д. К: У Мошорину је, негде у центру постојала спомен-плоча на некој кући, у којој се, наводно, родила Исидора. Виђао сам на неким цртежима или фотографијама ту кућу, али не верујем да је то њена родна кућа. Обавештенији Мошоринци говоре да је онде плоча постављена да буде што ближе очима посетилаца, а да су, заправо, Секулићи становали у кући која се налази близу цркве у главном сокаку, данашњој Улици Светозара Милетића, на броју 118, у најстаријем крају села званом Бућкари. И то није кућерак, већ кућа (данас) са два стана, а једно време је онде била управна зграда задруге мошоринске. Општински бележник није могао становати макар где и у било каквој кући, зар не!?
Редакција: Причало се да су се Мошоринци љутили на Исидору зато што је ружно писала о Мошорину. Шта Ви кажете на то?
Д. К: Исидора је најкултурнији, и литерарно и уопште, човек нашег тла од Ћирила и Методија до заувек, да би тако нешто написала.
Редакција: Догодине, 5. априла, је 60-годишњица Исидорине смрти, реците још нешто о њеном животу.
Д. К: Исидора, која је самовала, неуморно писала, читала и ћутала, живећи у малој београдској приземној кући на Топчидеру, умрла је у 82. години живота. Умрла је онако како је и живела. Увијена је у бело платно, положена у обичан чамов сандук и спуштена у сиротињску раку „да као и остали људи иструли за три месеца“, била је њена последња воља. Нама остаје главобоља и да још одгонетамо.
Редакција: Хвала Вам на љубазности и одговорима.