Тителска прича о Ради Јеловцу, после дугог ћутања
Аутор: Драган Колак
Негде крајем 19. века на градњи насипа поред Тисе, у близини Мошорина, радио је Мајерлинг (по причи се тако звао), један од двојице важних инжењера. Да би прича постала и лепа требало је да се око градилишта „мува“ српски дечак, који ће господину Мајерлингу разбијати једноликост свакодневнице.
Малишан је био Радивој Рада Јеловац (рођен 1883.), старији од двојице синова Александре и Јована из Мошорина. После више година ћутања, причу о Ради Јеловцу испричао је његов унук по женској линији Миодраг Матијашевић, историчар по образовању, трговац по занимању.
Као и сва друга паорска деца, Рада је мало чувао стоку, мало учио да чита и пише. Док је чувао стоку крај Тисе, хер инжењеру је запао за око радознали дечачић. Отишао је инжењер к тати Јови с молбом да пусти сина на велике школе. Отац се нећкао и на крају попустио. И би шта је морало бити: Рада се отиснуо у свет. У Пруту, крај Беча, завршио је петогодишњу подофицирску школу и, као други у класи, препоручен је за војну академију. Постао је потпоручник аустроугарске војске. Први ратни расоред био му је око Сегедина.
У првој години оног светског рата са јединицом,састављеном претежно од Срба и нешто Словака, препливава реку и предаје се српским граничарима. Србин, школован у аустроугарским војним школама морао је у карантин. После тронедељне провере добија распоред на скели код Обреновца. Међутим, лекцијом из родољубља он је овладао много раније, због чега је породици у Мошорину, одмах по пребегу, за казну одузета сва имовина, а брат из Пеште протеран са посла.
Пошто је био један од ретких преживелих са последње одбране Београда (1915.), издржава све страхоте голготе српске војске до Солуна. Како је говорио мађарски, немачки и руски, а служио се и француским, Врховна команда српске војске, послала га је у Добруџу да преузме прву српску добровољачку дивизију.
На солунском фронту је два пута тешко рањаван. Прву Карађорђеву звезду Рада добија у болесничкој постељи, а другу испод самог врха Кајмакчалана. Заслужни официр српске војске одликован је са два ордена Миоша Обилића и руским Крстом свете Ане, а после добија још неколико одликовања. Као добровољцу додељено му је 15 јутара земље у Тителу.
Осам месеци провео је Рада Јеловац у позадинској јединици српских трећепозиваца и македонских комита у Куманову, пре него је 1919. у чину капетана стигао у Тител. Овде успоставља цивилну и полицијску власт и постаје командир (имао је највиши чин у Тителу) жандармеријских јединица за тителски срез. Када се демобилисао, запослио се у Водној управи и враћа се дечачким сновима – постаје надзорник насипа поред Тисе. Одлази 1934. у кућу-чуварницу на насипу близу ушћа Тисе у Дунав. И данас старији свет у Тителу тај крај зове „код капетана“.
Немирни дух, ретка појава међу људима, војник по образовању, монархиста по дубоком убеђењу, васпитаван на традиционаалним вредностима српског народа, између два рата није могао само да надгледа насипе, већ се укључио и у политичку утакмицу. По инерцији се прукључио радикалима (Пашићевим) и постао врло важан, окосница странке у Тителу. Увек је друге протежирао (попа Парабућског, Јеврема Томића), никада се сам није кандидовао. Доследан, озбиљан, предан, поштен, радио је сваки посао са оном усађеном војничком педантношћу, али никада суров није био. Такав је био и у политици. Због тих особина и плаћао је високу цену. Преузимајући локалну власт демократе и(ли) земљорадничка странка оставили су радикала Раду Јеловца без посла, у сред градње породичне куће. Била је то освета. Не и последња. Светили су му се истомишљеници и они други.
У поодмакалим годинама, пред последњи светски рат, одазвао се позиву војне команде и активирао. Са чином мајора доживео је судбину многих српских официра и све ратне године провео је у заробљеништву у официрском логору у Оснабрику. У једном од последњих свезничких бомбардовања логора са 140 колега официра (јавио је Црвени крст) погинуо је и сахрањен у заједничкој гробници у туђини. Његовој породици, избеглој 1941. у Београд, нико није хтео да помогне, чак ни Јеврем Томић, који је пре рата биран за народног посланика у Тителу и заслугом Раде Јеловца. Од Брозових следбеника проглашен је издајником, јер је потписао неку врсту изјаве лојалности краљевској породици (ни Недићу, ни Брозу). На породичној кући су до 1940. исписиване разне пароле, као што је „Смрт белим орловима“. Породичну пензију нису добијали до 1951. године. Чак су тридесетак година касније комунисти и његовом унуку поручили да никада неће радити посао професора историје. Вл<сти више воле да виде подаље од себе самосвојне, слободоумне и способне. Оне, мање више, личе једна на другу, барем је тако досад било. Рада Јеловац је био то огледало које је требало разбити. Да не каже ко је најлепши у краљевству.
(Објављено у: „Војводина“, Нови Сад, 30,31. децембар 2000. и 1,2. јануар 2001.)