У суботу, 12. октобра 2019. године, као гост АКУД-а “Ђерам” из Лока, био сам у посети шумадијском градићу Тополи где се одржавала 56. “Опленачка берба” и Сабор изворног народног стваралаштва.
Сви путеви према Винском тргу били су закрчени рекама људи који су се пробијали вођени различитим мотивима и различитим чулима. Једне је мамио неодољив мирис печених јагњића, друге поглед на бројне ражњеве на којима су се вртели прасићи са неоствареним жељама да једног дана постану велике дебеле свиње, а није био ни мали број пожудних погледа ка печеном волу којему се није остварила исконска жеља да одмери снаге са неким Јабланом или Рудоњом, или бар да га у своје крдо уврсти чувени Змај од Шипова, па га можда уведе и у неки ријалити програм. Е, ту би се баш осећао као свој на своме, тј. био би међу себи равнима!
Мириси маме са свих страна! Мириси младих вина, али и оних зрелих и пожудних која су претходних дана одмерили снаге са стручним дегустаторима који их рангираше као вина за богове, али и оне за обичан свет који негде на западу зову “пучанство”. Свуда наоколо казани свадбарског купуса, а свадбе нигде, а ко да се и одлучи за свадбу кад баци поглед на продавачице слатког вина- шире, ракије од свега и свачега, сирева (опет од свега и свачега), сушеног меса, сланине, печеница, меда, зашећерених јабука, непрочитаних књига, воћних сокова од непрсканог(?) воћа и шумских(?) плодова… Ко да се жени кад је живот леп!
Углавном ту је врло тешко и препознати оне који су ожењени, чак и пар понија, које су цео дан држани на асфалту без хране и воде, није давао до знања да су у вези.
Све девојке и момци који су продавали нешто прскано или непрскано, нису деловали као неко ко је добио боју на њиви, пре би човек рекао да их је “грејало сунце туђег неба” у земљама мрских нам непријатеља.
А тек кад вас чуло слуха поведе према бини на којој брзе ноге чине чуда, а распомамљено гледалиште које не може да дочека следећу тачку па кратке паузе користи да докаже неком невидљивом жирију да су неправедно запостављени.
У тим тренуцима многи забораве на свакодневне бриге, па испада да су сви срећни изузев оног несрећног печеног вола и оних силних прасића и јагњића. Ту наравно не рачунамо на онај купус који изгуби главе да би био носилац главне улоге у свадбарском купусу. Уосталом, не говори се узалуд некима: “Главо купусова!”, па ви сад размислите што вам је чинити!
Да вам бар мало приближим атмосферу(не атмосферске прилике) са улица Тополе , шаљем вам неколико фотографија, па да вам уживају сва чула, изузев чула мириса, због којега нажалост нећете осетити мирисе свих оних ђаконија, али зато следеће године пут под ноге и правац Топола!
Стево Диклић
Цртице у слици и стиху
Слатки меде, кад те драги једе,
све девојке тад у њега гледе!
Све чарапе исплела ми мајка,
па сви мисле да сам добра снајка!
Тек сиреви што ми вазда годе,
после пијем и вина и воде!
Баш размишљам што ми више прија,
слатко вино ил љута ракија
После меса добро је и воће,
срце неће, ал га разум хоће!
Гоблен везем и рупице боцкам,
са љубављу нећу да се коцкам!
Аронија- здраво пиће,
добрих пара од ње биће!
Из Злакусе пристигли су лонци,
моме драгом понестали новци!,
Свако знаде што прасићи желе,
да постану крмаче дебеле!
Оџак ми је поцрнео брале,
кад га чистим, све ме цуре хвале!
Коњи јесмо, ал нас свако гледи,
коњска снага још и сада вреди!
Спреман купус, али свадба није,
ко се жени, тај то вешто крије!
Рогови ми остали на броју,
само ребра топе се у лоју!
Шира, шира, ником неда мира, срце скаче, не уме да бира!