Немања Ћурчић – Свет после светла

ТИТЕЛ: У уторак 21. маја 2024. године у СТШ „Милева Марић“ у Тителу одржано је Вече поезије и представљање прве збирке песама, младог песника Немање Ћурчића.

Рођен у Новом Саду 06. фебруара 1996. године, воли увек да истакне да је из Мошорина где је сазрео као особа и провео детињство, место које назива домом и којем се увек враћа. Завршио је студије англистике на Филозофском факултету у Новом Саду.

Поздравну реч и представљање збирке песама, говорила је др. ликовне уметности и проф. ликовне културе у СТШ „Милева Марић“ Смиљана Чурић, док су ученици истуреног одељења „Јосип Славенски“, Филип Бобојчек, који је извео композицију менует у Г-дуру од Јохана Себастјана Баха и Ина Радивојевић, која је извела композицију Фантомски јахач од Вилијама Џилока, отворили Вече поезије, ученица Жељана Опарница читала је по свом избору песму „Моно“. Збирка песама „Свет после светла“ изнета је на свет као резултат награде коју је песник освојио на такмичењу „Тимочка лира“ 2022. године у Зајечару, за младе ауторе до 30 година.

Када пише поезију, истиче песник, има потребу о њој да прича јер постоји неправда према њеном постојању, многи је осуђују као нешто што није свакодневно и којом се бави одређен број људи, не схватајући да смо са поезијом у контакту сваког дана, да смо допустили себи да изгубимо контролу шта од поезије читамо, слушамо или гледамо. Присећа се Немања на једно питање током интервјуа које често воли да помене „Како замишљаш најлепше место на свету?“, јасно и без размишљана одговорио је: „То место мора бити Мошорин, за друго не знам. Место које је близу моје њиве, с десне стране брег, с леве пространа равница, то је место које буди најлепша осећања у мени и држи ме постојаним. Мало место које је изнедрило велика имена данашње књижевности и науке. Сам положај места, атмосфера, дух којим одише, природа, сигурно је утицала на мене!“

Немања пише из потребе и поезија је из његове перспективе, један облик комуникације између њега и околине, за њега је поезија истраживање постојања, то је његов однос са стварношћу. Постоје песме које је писао још из средње школе као и оне новије, али свака има заједнички чинилац и то је потреба да искажу његову емоцију, јер пут до писања није само приоритет за њега, већ и начин изражавања, ново рођење, процес који дуго траје и није пријатан, али осећај када је песма готова и кад оловка стане, нестаје упоређивање стварности и имагинације, наступа мир и склад са унутрашњим бићем и спољним светом, док се не јави друга песма и настави зачарано коло. То је као потреба за храном, сунцем, сликањем, писањем, све је то стварање и када се човек томе довољно посвети он испуњава сваки атом свог постојања. Немања нас подсећа да негујемо своју страст, да је се не плашимо и да је то део нас као личности и као мислећег и постојаног бића. Иако се осћа као посредник између песме и форме, по њему битна ставка је увек форма која доста утиче на облик песме. Иако песму не морамо да разумемо увек је осећамо. Тема и наслов збирке био је мотив светла који је доста присутан, али и игра светла и мрака, ипак они нису нужно добра и лоша страна, заборавили смо да мрак може да има утешну компоненту у којој желимо да се склонимо од нечега, да чува приватност, док је светло попут рефлектора које нас одаје и не дозвољава нам да побегнемо. Воли да драматизује и да остави простор тамној страни и да јој шансу. Не значи да ће тиме светлост нестати али морамо знати шта је и на другој страни. У слободно време бави се проучавањем односа савремене животне стварности и природе текста.