ТИТЕЛ: Ни врео дан, ни финални окршај Новака Ђоковића и Карлоса Алкараза на престижном Вимблдону, нису спречили љубитеље лика и дела глумца Ивана Вукова да присуствују представљању његове монографије.
Представљање књиге баш у недељу 14. јула 2024. године има велики симболички значај јер је то био дан када је навршено 100 година од његовог рођења у малој варошици Тителу. Међу присутним поштоваоцима било је и неколико чланова породице Јулијане Молнар, његове друге супруге. Њихова сећања на чика Ивана, великог и хуманог човека још су веома жива.
Књижевно вече почело је поздравним говором Дејана Гајића, директора библиотеке, који је ауторима монографије поклонио књиге које је НБ „Стојан Трумић“ објавила у последње четири године, по обнављању издавачке делатности.
Александар Мирков, запослени у библиотеци, прочитао је текст о животном и радном путу Ивана Вукова, човека који је свој уметнички и људски траг оставио широм Србије, али је је највећи део своје љубави поделио између Титела где је рођен 14. јула 1924. године и Вршца где је провео велики део живота у којем је преминуо 16. новембра 2015. године. Могли бисмо да кажемо да је љубав делио између два брега – Тителског и Вршачког.
Књигу „Прва монографија о вршачком глумцу – Иван Вуков“ издало је Народно позориште „Стерија“ Вршац, када се након паузе дуге 43 године вратило издавачкој делатности. Књигу су у Тителу представили Иван Ђорђевић, глумац и в. д. директор Народног позоришта „Стерија“, дизајнерка и графичка уредница књиге Софија Лучић и ауторка књиге Бојана Иванов Ђорђевић.
У књизи је описан уметников богат животни и уметнички пут чија је полазна тачка била у његовом родном Тителу који је у то давно време имао луткарско позориште, али и драмски студио Мике Стефановића који је изнедрио многе мајсторе сценске уметности. У Тителу тога доба гостовале су многе позоришне дружине. Неке од кафана такође су била места где су се људи дружили, али и размењивали своја мишљења о култури и друштвеним збивањима. Стасавши у таквом Тителу, постао је антифашистички активиста, а после рата организовао је многе културне и позоришне догађаје у своме месту. Касније га је пут водио у многа места и градове у Србији. У Приштини је био у оснивачком одбору Народног позоришта, а био је и члан српске драме у НП Приштина, дао је велики допринос развоју позоришта у Панчеву које ипак није преживело кризу. U Вршцу је био управник позоришта и глумац, а његова је заслуга и та што је 1954. године спречио затварање НП „Стерија“… Глумио је и у филмовима „Вук са Проклетија“ (1968), „Освајање слободе“ (1979) и „Hatley High“ (2003).
Аутори књиге су вешто навели неке од присутних да још понешто додају о Ивану Вукову, глумцу и човеку који је својим успесима задужио своје родно место. О чика Ивану, како га многи зову, говорили су Снежана Милошевска, снаха његове друге жене, Јулијане, Ивана Зечевић, водитељка Завичајне збирке у НБ „Стојан Трумић“, Томислав Братић, универзитетски професор, композитор и писац, Горан Поповић, бивши директор библиотеке, Боса Чегар, учитељица у пензији… Занимљиво и садржајно вече помогло је некима од присутних да лакше прежале пораз нашег Нолета.
Текст и фото: Стево Диклић