ТИТЕЛ: 4. октобра 2019. Јовица Јашин, глумац Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина одиграо је, у сали Дома културе Тител, монодраму „Има једна земља“, рађену по књизи „Писма из Србије“, аутора Бојана Љубеновића – новинара и сатиричара београдских „Вечерњих новости“. Јовица Јашин, у овој монодрами осим маестралне глуме показао се и као успешан режисер.
Драма почиње причом измишљеног странца који је у Србију дошао на неколико дана, а остао неколико година. Свој боравак и утиске о Србији и Србима, као и бројне парадоксе српске стварности, описује у писмима која пише својима. Описи су на моменте шаљиви,али све време сатирични и, како аутор воли да каже, хируршки прецизни. Јовица Јашин своју монодраму почиње чувеним текстом који је Бојан Љубеновић написао као писмо под редним бројем 54, објављеним у „Вечерњим новостима“, октобра 2011.године. Објашњења ради, Љубеновић је 2010.године, у „Вечерњим новостима“, у рубрици „Тако рећи незванично“, почео да пише сатирично- хумористични серијал „Писма из Србије“. Након годину дана и педесетак објављених „писама“, у тренутку када му је већ понестало идеја, пронашао је неки рекламни материјал који је имао за циљ да у Србију доведе што више страних туриста. Тада је у једном даху написао текст не очекујући тако енормну популарност каква је уследила након што га је ставио на Фејсбук. Текст је у веома кратком року преведен на бугарски и енглески језик и доживео огроман број „шеровања“. Тај текст којим почиње монодрама је следећи:
„Има на Балкану једна земља, која се граничи сама са собом. где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у ватерполу,тенису, кошарци рукомету и одбојци. где сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где осмочасовно радно време траје дванаест сати. Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где су новинари слободни да напишу што год им се нареди.Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Где се ратови никад не завршавају. где се историја понавља сваки дан. Где су најбогатији они који никад нису радили. Где је страна валута узета за домаћу. Где људи славе славу, а псују Бога…Где судски поступци трају дуже од живота.Где су поплаве начин наводњавања земљишта…Где ниси нормалан ако не полудиш…Где је време бесконачно, а власт бесмртна…“
Бојан Љубеновић, о необичној судбини његовог текста, писао је 29. маја 2018. године на блогу „Урбане стране – велике приче малих људи“, у чланку „Прича о најчитанијем тексту на простору EX YU – Има једна земља“. Он у томе чланку описује како су неки људи, из њему непознатих разлога, тврдили да је то написао неки Американац у чикашким новинама, други опет да је аутор новинар британског „Тајмса“, Дејвид Чартер – дописник из Берлина, неки су узимали текст у деловима и у целини и потписивали себе, појавиле су се босанске, хрватске и македонске верзије… ипак истина је дошла на видело.
По завршетку серијала у „Вечерњим новостима“, Љубеновић је објединио своје текстове и објавио књигу „Писма из Србије“ за коју је добио све најзначајније књижевне награде из области сатире, а књига се нашла међу десет најпродаванијих у Србији.
По мотивима те књиге, уз дозволу аутора, Јовица Јашин режирао је монодраму коју је назвао по том чувеном писму бр. 54, „Има једна земља“ која је до сада играна више од стотину пута, у Србији и окружењу.
Публика у Тителу уверила се у снагу и бриткост Љубеновићевог текста и сугестивност маестралне глуме Јовице Јашина.
Текст и фото: Стево Диклић