ТИТЕЛ: Анка Лозанов, председница Актива жена АКУД-а „Јован Поповић“ Тител по десети пут била је домаћица на управо завршеној јубиларној манифестацији „Покажи ми да ти и ја покажем“.
Та манифестација окупља Активе жена из Војводине и шире које се баве ручним радом као што је хеклање, штрикање, вез, поентлес, као и неким ређим врстама ручног рада као што је нпр. сликање на различитим подлогама као што су цреп, керамика, дрво… Сам назив манифестације довољно говори о њеној улози. Сваки Актив жена на ту смотру лепоте и марљивости пошаље једну представницу која осталима представи радове својег Актива, представи место и крај из којега долази, особености краја, обичаје, карактеристике и посебности ручних радова. Јасно је да жене измењују искуства у изради радова, откривају мале тајне заната, упознају нове технике рада…
Анка Лозанов је 2000-те године била једна од оних неколико жена које су при АКУД-у „Јован Поповић“ основале Актив жена и која све године од оснивања до дана данашњег активу посвећује све своје слободно време, рад и љубав. Свих ових година она је председница Актива.
У просторијама СТШ „Милева Марић“ имала је две самосталне изложбе својих радова, а за учешће на колективним изложбама не зна ни број, као ни за број награда које је освојила. Поменуте самосталне изложбе одржане су 2011. и 2018. године са мотом „Танка пређа срцем се тка“, а Анка са поносом истиче да на другој изложби није поновила ниједан рад са прве изложбе. Цела друга изложба била је потпуно нова, састављена од радова урађених у периоду тих седам година између изложби.
Анку смо затекли у прелепо уређеном дворишту препуном цвећа док је седела на љуљашци са везом у крилу.
На нашу молбу да нам се представи, она је одговорила:
„Ја сам Анка Лозанов, рођена 7. јула 1953. године у Тителу одакле су и моји родитељи. Друго сам дете у породици, имам старију сестру и брата млађег од мене. Ја сам Словакиња, али Србија је моја земља у којој сам рођена, њу волим и поштујем. Будући да није било словачких одељења у школи, ја сам основну школу завршила на српском језику у Тителу, а средњу трговачку школу завршила сам у Новом Саду. Цео радни век провела сам у Тителу као трговац , све до пензије.“
На питање о својим почецима бављења ручним радом, она одговара:
„Могу слободно да кажем да та љубав траје већ пуних 60 година. Ја сам интересовање за ручни рад изразила већ са мојих 8-9 година јер су у то време девојчице почињале са учењем хеклања, штрикања и других девојачких послова. Мајка ме је научила прве бодове. Она је штрикала и бавила се шивењем. Волела је словачки вез који је пун разних нијанси плавих боја. На тим радовима доминира цвеће и призори из свакодневног живота. Данас сам ја овладала разним техникама рада за које моја мајка тада није ни знала и ја верујем да би била веома поносна на мене. У дугом периоду мог бављења ручним радовима савладала сам технику поентлеса, толеда, ришељеа, белог веза и других врста веза, штрикања, хеклања, везења гоблена, шивења и украшавања одеће… ма нема шта нисам радила. Те хаљине које сам носила на разним смотрама и такмичењима, мојих су руку дело. Често ћерки Светлани, Цеци, која је учитељица, радим сукње, хаљине и делове одевних предмета. Она то има где да носи. Морам да истакнем да и она зна да ради готово све што и ја, па ће имати ко да ме наследи. Ипак, између мојих и њених радова постоји још увек мала разлика јер сам ја у своје радове уградила вишедеценијском искуство.“
Занимало нас је што је то често помињани поентлес:
„То је врста хеклераја. Зову га често „рад маште и задовољства“. Ту долази до изражаја особа која га ради. Најпре се ради трукована (нацртана, оп. аутора) мустра. Касније се урађени делови састављају у целину и ту долази до изражаја креативност онога ко то ради. Рад се ради са наличја и веома је захтеван, самим тим скуп и веома редак.“
Следило је питање где је све излагала, одговор је био следећи:
„Излагала сам свуда по Војводини, у местима као што су Бело Блато, Идвор, Ковачица, Црепаја, Лединци, Врдник, била сам чак и у Мађарској. За Врдник ме посебно вежу лепе успомене јер сам ту победила четири пута заредом. Могу Вам то испричати као занимљиву анегдоту. Када сам и четврти пут освојила прву награду за најлепши рад међу више од двадесет Актива ја сам рекла да сам јако изненађена јер нисам очекивала победу четврти пут за редом, а водитељка која је уручивала награде је рекла – „Па и Ђоковић побеђује више пута за редом.“ То ми је јако ласкало. Волим похвале и када неко цени мој рад.
Верујте да мени материјално не значи много. Ја више волим тај папир, диплому или захвалницу на којој пише где сам учествовала и која је награда него нпр. неки пехар или материјалну вредност. То ми даје нову снагу и мотивацију да радим и такмичим се. Посебно сам срећна што ми и ћерка уме све то да ради и цени тај начин изражавања. Предложила сам јој да покуша у школи да нешто ради са децом. Штета је што је у школи укинут предмет који се некад звао домаћинство где су деца и мушка и женска овладавали корисним радним вештинама.“
За сада последња награда коју је освојила је плакета и повеља Актива жена Ниша, Градске општине Пантелеј на којој пише: „Повеља Анки Лозанов за допринос и одрживост традиционалних културних вредности.“
Будући да Актив жена АКУД-а „Јован Поповић“ Тител нема аутомобила ни новчаних средстава, самим тим нема ни начина да лично отпутује, она је радове за такмичење послала поштом, на поверење, што се показало исправним.
С годинама излагања и дружења упознала је много дивних људи, што је само по себи велико богатство.
Приметили смо да су на последњој смотри „Покажи ми да ти и ја покажем“ велику пажњу изазвала минијатурне куварице, тзв. дозидне крпе које су се стављале на зид до стола или до шпорета да се зид не прља. На куварицама је био пригодан текст, љубавни или шаљиви са разним порукама, често у складу са локалном животном средином и обичајима. Будући да је Анкина кућа препуна њених ручних радова, па и куварица, она је дошла на идеју да их умањи и урами како би их могла на зид ставити што више. Е, међу тим минијатурним куварицама са стандардним порукама, посебну пажњу привлаче њих неколико са „новокомпонованим“ текстом које је смислио илустратор и дечији писац из Новог Кнежевца, Горан Новаков, који се шалом бори против Короне. На друштвеним мрежама победник је она са стиховима: „Лала Соси асепсола носи, кад се мазу да се не заразу“. Тако се народна традиција нашла раме уз раме са модерним временима.
Анка је дозволу од аутора добила посредно преко жене која „трукује“ куварице, а то је госпођа Смиљка Булатовић из Кикинде. Неке минијатурне куварице Анка „трукује“ помоћу фотографија у фотографској радњи „Филистра“. Опет ново и старо заједно побеђују. Надајмо се да ће тако победити и корону.
За крај смо снимили неколико фотографија Анке и њених радова, али како изабрати неколико од километара и километара платна и конца које је Анка у својој дугој каријери претворила у непролазну лепоту и вредност. Многа од тих ремек дела ретко када угледају светлост дана јер их је толико да не стигну на ред, него стрпљиво чекају неку нову изложбу у нади да ће ући у најужи избор. Анкине вредне руке још имају снаге да се боре са новим километрима конца и платна којима треба удахнути живот и дуговечност.
Текст и фото: Стево Диклић