ТИТЕЛ: Уочи рођендана Милеве Марић, у просторијама СТШ која с поносом носи име ове рођене Титељанке, одржана је приредба и хуманитарна акција под називом „Милеви у част“.
Милева Марић српска физичарка и математичарка, жена блиставог ума која је неправедно остала у сенци свог супруга Алберта Ајнштајна, рођена је у Тителу 19. децембра 1875. године. Са Албертом Ајнштајном била је у браку од 1903. до 1919. године и у великој мери допринела је остварењу његових највећих дела, па и освајању Нобелове награде иако су се развели 1919. године, а он је Нобелову награду добио 1922. године. По мишљењу многих, Милева је у борби за Ајнштајна изгубила себе. Била је жена која је у Алберту открила генија, створила са њим брак и породицу, али изгубила своје место у светској науци.
У СТШ „Милева Марић“ већ више година ученици и њихови професори одржавају хуманитарну приредбу „Милеви у част“, како би одали почаст жени чије име носи њихова школа и прикупили новчане прилоге који могу да улепшају тренутке некима од њих којима је помоћ потребна.
Овогодишња приредба посвећена је Бранку Радичевићу, односно обележавању 200-годишњице од његовог рођења.
Приредбу је припремио и водио професор српског језика и књижевности Горан Зечевић, који је однедавно и вршилац дужности директора школе, што је за њега одговорна дужност након одласка у пензију Јадранке Пешти, дугогодишње успешне директорице. За успешност приредбе побринула се и Александра Жарковић, професорица музичке уметности и ученици школе који су наступили у хору као извођачи песама и рецитатори.
Професор Зечевић је приредбу водио лежерно, лако и питко, што могу да чине само људи са добрим познавањем материје.
Водећи приредбу Горан Зечевић није могао да занемари да је он и професор већини из публике, па је објашњавао појмове као што су антологија, романтизам, народни језик, песникови савременици, карактеристике епохе… Није изостала ни прича о Бранковом друговању са великим Његошем, поштовању према Вуку Стефановићу Караџићу, љубави према Вилхелмини Мини Караџић – Вуковој ћерки, о протеривању из Београда, о Сремским Карловцима месту његовог одрастања и Стражилову – месту његовог вечног починка… Песме које често слушамо, а да нисмо ни свесни да их је написао велики Алексеј Бранко Радичевић, приближила је публици Александра Жарковић и њени ђаци. Нема готово никога ко није чуо велике хитове Здравка Чолића „Пјевам дању, пјевам ноћу“ и „Ао ноно бијела“, затим песму „Девојка на студенцу“ и друге. Све то говори о актуелности Радичевићевог дела и у данашње време.
Колико је свеобухватна била прича о Бранку Радичевићу, говори и податак који је изнео професор Зечевић:
„Бранко Радичевић рођен је у Славонском Броду. У то време то је била Аустријска царевина, а сада је тај град у Републици Хрватској. До рата 90-их година они су се поносили што је он ту рођен. Две школе – основна школа и гимназија носиле су његово име, улица се звала по њему, а на његовој родној кући налазила се плоча као и на главном градском тргу. Почетком рата „убијено“ је Бранково име на свим тим местима, па је улица добила нечије друго име као и школе и главни трг, а скинута је и плоча са његове родне куће. Тек 2018. године једина плоча је враћена у двориште српске православне цркве. На постављању те једине плоче није присуствовао нико из хрватске власти него само Срби из локалне заједнице. Хрвати су се потпуно одрекли Бранка Радичевића. То је пример како политика убија мртве песнике.“
Након приредбе накратко смо поразговарали са новопостављеним директором о данашњој приредби, али и о његовим плановима за рад СТШ „Милева Марић“. Он је изразио своје задовољство што су организовали један овакав догађај који је био хуманитарна акција под називом „Милеви у част“, а заправо је било и подсећање на 200 година од рођења Бранка Радичевића (1824-1853), човека који је пре 200 година започео једно песничко коло које је актуелно и данас.
Што се тиче будућег рада СТШ „Милева Марић“, нови директор је истакао да је школа на добром путу и да ће наставити оним стазама које је оставила бивша директорка Јадранка Пешти. Очекује да ће школа и даље да буде културни бастион општине Тител.
Текст и фото: Стево Диклић