Царска бара, некада мочвара, данас је водено пространство украшено трском, шеваром између степа и врбака, са мрежом река, канала, језера и бара, богата биљним и животињским светом. Смештена је између Бегеја и Тисе. Овај Специјални резерват природе Стари Бегеј – Царска бара проглашен је за Рамсарско подручје, тј. уписан је у УНЕСКО-ову листу мочварних подручја од међународног значаја.
Откривене хумке у околини Титела и Мужље доказ су да је човек настањивао овај простор, чак, пре 6000 година. На први поглед миран крај је, наиме, имао бурну прошлост народа који су се овде настањивали, пролазили или остајали. Крајем 4. и почетаком 5. века историју овог краја обележио је хунски вођа Атила – Бич Божји, за чије име је везана легенда о настанку имена Царске баре.
Почев од краја 4. века Римско царство угрожавају Варвари: најпре Готи, затим Хуни и Гепиди… Римске пограничне јединице су биле изложене сталним борбама и чаркама са Варварима. После једне такве чарке која се догодила на ушћу Бегеја у Тису римски војници су причали необичну причу која је касније прерасла у легенду.
Легенда каже…
У време када је Атила Бич Божји био једини господар на простору Тисе, Бегеја и Тамиша, са јужних падина Карпата, једне ноћи уснулим Бегејом, спустило се племе Уандарје и скрило се на ушћу Бегеја. Тих дана је сва пажња Хуна била окренута западу и југу, одакле је ратоборни Тиберије стално слао извиднице, а оне се никада нису враћале.
Међутим, упркос томе што су ноћу ловили, а дању се држали заклона, стешњени између римских извидница и хунских стража, а изморени опаком болешћу, ловци су један по један нестајали и њихов број се издана у дан смањивао. У тишини велике мочварe, без трага и гласа, сваког дана је понеки шатор остајао празан. Најзад су једног јутра, по магли густој као тесто, преостали ловци одлучили да се реком спусте даље, у густе шуме поред широког Дунава. У мочвари су остали само Мелбо и Рошалда, остарели краљевски пар племена Уардарје. Требало им је много времена и труда да на средини велике баре саграде пливајуће острво од грања и тршчара, на коме су били заштићени од звери.
Једног дана на пливајућем оствру букнуо је пожар, ватрени језици су лизали зимско небо. Тог дана је римска извидница, у сјајним оклопима и на брзим коњима, приметивши шаторе на острву, кренули преко леда ка њима. Недалеко од обале, уз вриску и њиску, пропадали су кроз лед људи и коњи. У ситом часу, уз општу халчабуку, Хуни су их засули ватреним стрелама. Одједном, усред општег метежа, сасвим неочекивано, са острва се зачула цитра. Њена музика је била нестварна и заводљива. Утихнула је галама, слеђени Хуни су у чуду гледали како острво, између ватре и леда, тоне, док је музика била све јаснија, ближа и лепша. Шатори су нестајали, али из њих нико није излазио. Сви погледи су тражили необичног и тајанственог свирача. Напокон је острво нестало.
Легенда даље казује да се музика цитре чула и следеће ноћи. Неки су у сну видели жену која на њој свира. И сам Атила је био веома изненађен кад сутрадан нико није успео да пронађе ниједан траг од острва, шатора или цитре. По хунском предању, од тог дана – мочвара је добила име „Царска“, а музика која се у њој чује, засигурно долази од цитре, скривене под ледом. То је и први поуздани знак да лед слаби и пуца, зима пролази и стиже рано пролеће.
Извор: Културна баштина Србије, Небојша Јанковић, Bookland, Београд, 2014, стр. 22-23
Приредио: Драган Колак