Онај ко има звање морнар – моториста може управљати бродом. Захваљујући томе Вера Челић десетак година била је капетан лађе и возила туристе црногорским приморјем седамдесетих година прошлог века.
“На жали смењују се ноћи и јутра. Хоће ли неко сутра упитатиза дрску капетаницу? Њој се данас сви маестрали, буре и трамонтане осликавају на лицу.”
Ово су стихови песме која је још у повоју, а за коју је Вера Челић добила инспирацију подсећајући се бурних будванских година када је зарад “велике љубави према једном згодном, привлачном Будванину, напустила сталан посао и школовала се да би могла управљати бродом, да би могла бити више с њим”.
Да је живот чудан, непредвидив, колико љубави и патње може донети, то је осетила 66-годишња Вера Челић. Њен пут је водио од Лока где је рођена и рано остала без родитеља, преко Титела и Новог Сада где је завршила основну школу.
– Тетка, која ме усвојила, хтела је да упишем Учитељску школу. Ја, својеглави девојчурак, опред
елила сам се за пољопривредну у Илоку, где сам била смештена у ђачки дом за који ме вежу изузетно лепе успомене. По завршетку школе удајем се, рађам два сина, разводим и са млађим сином, 9 – месечном бебом, долазим у Босански Брод, ту се поново удајем, рађам кћерку, која остаје код оца и стижем у Будву, присећа се Вера.
– Након 6-месечног школовања на полагању се појавило 19 мушкараца и ја. Пријатељи тврде да се ни данас жене не опредељују за овај позив. Пошто сам испит са лакоћом положила дајем отказ у предузећу “Авала” где сам радила као туристички водич. Била сам капетан на бродићу за педесетак особа. Возила сам туристе на релацији од Бара до Зеленике, најчешће су то били туристи из Немачке јер добро говорим тај језик, присећа се Вера Челић.
Зими док су бродићи у луци “фрау капитано”, како су је звали туристи, је шила, плела, писала песме, да би у рано пролеће почело уређење бродића за нову туристичку сезону.
Због великог притиска родбине невенчаног мужа који је био на издржавању казне као политички осуђеник у Сремској Митровици, и кога је десет година редовно посећивала једном месечно, продала је брод. Запослила се у Монтенегротуристу, непланирано напустила Црну Гору и од пре 21 годину вратила се у родно место где са Златком Панићем живи треће доба.
Члан Удружења књижевника
Почела је писати са 10 година. Била је редован сарадник Дневниковог додатка за децу Невен. Прву награду уручио јој је Мика Антић. Однедавно је члан Удружења књижевника Србије на шта је веома поносна.