ТИТЕЛ: Петак, 31. маја, Парадни трг у Тителу, фонтана ситним капљицама кваси лица матураната СТШ „Милева Марић“, а међу тим капима сакрила се и покоја суза, суза растанка.
Трешти музика са разгласа, а ритам дају неуморне вувузеле, које се некако одомаћише у нашим крајевима као да су нам деде и бабе дошле на камилама и слоновима из Јужне Африке. Но, то и није толико важно, важно је да су млади људи весели и задовољни, неки што су завршетком средње школе оспособљени за посао, а неки што су стекли услове за почетак факултетског образовања. Има вероватно и оних који су спремни на почетак живота са вољеном особом, као што вероватно има и оних који су још дезоријентисани и затечени новонасталом ситуацијом… али све то нестаде у тренутку кад затрешташе трубе и бубањ, све бриге пређоше у радост.
Једино професори задржаше академску уздржаност у покушају да са оба ока испрате дешавања, али дође и тај тренутак када нека невидљива мушица улети у емоције и бар у једно око, па им намерно промакну неке од новонасталих слобода њихових ђака.
Време матуре је и време растајања, али и време обећања за поновне састанке , што се, наравно, никада не оствари у пуном броју, јер људи имају своје планове, а живот их релативизује. Матура је један леп тренутак у нашим животима, зато је треба обавити онако како би је се са радошћу сећали.
Текст и фото: Стево Диклић