ТИТЕЛ: Недавно је у Народној библиотеци „Стојан Трумић“ у Тителу, гостовао Ђорђо Сладоје, често награђивани српски песник, занимљивог животног и стваралачког пута.
Ђорђо Сладоје, рођен је 1954. године у Клињи, месту у општини Калиновик у Босни и Херцеговини.
Гимназију је завршио у Сечњу у Војводини, у згради у којој се данас налази СШ „Вук Караџић“.
Након завршене гимназије враћа се у Сарајево, где завршава социологију на Филозофском факултету. У Сарајеву остаје све до 1992. године радећи у Народној и Универзитетској библиотеци.
Избијањем рата у БиХ, борећи се за сопствени живот и егзистенцију, напушта Сарајево и постаје избеглица у Врбасу, где до 2007. године ради као секретар Фестивала поезије младих и као уредник часописа „Траг“.
По преласку у Нови Сад запослио се у Културном центру Новог Сада, где је радио све до 2019. године, до одласка у пензију. Од 2021. године главни је и одговорни уредник Летописа Матице српске, до чега, како је рекао, веома држи, као што би требало да држи сваки песник и интелектуалац.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Друштва књижевника Војводине.
Написао је двадесетак књига песама, међу којима можемо да издвојимо „Дневник несанице“ (1976.), „Велики пост“ (1984.), „Плач Светог Саве“ (1995.), „Далеко је Хиландар“ (2000.), „Огледалце српско“ (2003.), „Силазак у самоћу“ (2015.), „Певач у магли“ (2017.), „Одлагање одласка“ (2019.), „Занатски дом“ (2019.)…
Не без поноса, истиче да је за свој књижевни рад добио више од тридесет еминентних награда, као што је Награда листа „Младост“, Змајева награда, Дучићева награда, Дисова награда, Жичка хрисовуља, награде Бранко Ћопић, Лаза Костић, Јелена Балшић, Ристо Петковић, Скендер Куленовић, Душко Радовић, Кочићево перо…
Са Ђорђом Сладојем разговарали смо непосредно пре његовог наступа пред љубитељима поезије у Тителу.
У току разговора, као и касније у току наступа, показао је непосредност и урођени смисао за хумор, који саговорника опушта и наводи га да се и сам прикључи његовом стилу комуникације.
На констатацију да у овим крајевима његово име и презиме изгледа помало необично, он објашњава:
„Што се тиче имена и презимена, ја се ту нисам опредељивао као што се данас многи опредељују. Ја сам рођен 1954. године, седам дана пре Ђурђевдана, па су већали какво модерно име да ми дају. Ту се умешала моја баба која је рекла да сам ја самим својим рођењем донео себи име и да не требају да праве циркус и измишљају друга имена. Тако сам добио име у тој нешто архаичнијој варијанти која се може наћи у Херцеговини.
Име је изведено од грчког имена Георгије, а у основи је Геа и значи земљорадник, земљоделац. Многи ме питају да ли је то италијанско или можда дубровачко име, а ја зависно од расположења кажем да јест, што не би било. Што се презимена тиче, оно није из Црне Горе као што се многи хвале како им је предак убио Турчина па побегао у недођију да се спаси у месту где Бог својега нема. Моји су из Жрвња из околине Љубиња, носили су презиме Паранос, а због чега су га мењали, то не бих знао јер се нисам распитивао. Кад је кренуло то трагање за сопственим идентитетом, да се питамо ко смо, шта смо, па се састављали родослови-поприлично аматерски, а по тим родословима већина породица води порекло од царске лозе, углавном од Немањића.
Кад је један мој рођак почео да пише наш родослов, ја сам му рекао: Слушај, ако ти у тим папирима нађем да смо и ми од Немањића, ја ћу ти све те папире искидати и побацати у Неретву. Немој баш ни да смо од Бранковића, било је још властеле, али нису баш сви наши преци били славни. Било је ту и фукаре, али то нико не призна“.
Кад смо чули да му порекло није царско и видели са колико шарма и мангупског шмека он о томе говори, ми смо кобајаги хтели да прекинемо интервју, а он је то шеретски прихватио и рекао да је у Херцеговини шала услов опстанка.
Уз опаску да смо уочили његов помало необичан животни пут из којег је видљиво да је почетно школовање започео у Херцеговини, средњу школу завршио у Сечњу у Војводини, затим је уследио повратак у БиХ, наставак школовања и запослење, па опет одлазак у Војводину, питали смо се који су то разлози који су га као дечака довели у Сечањ, разумевши да је рат био разлог његовог поновног доласка у Војводину. Он је на то одговорио:
„Ја сам школовање почео као ђак пешак прелазећи сваког дана, па и суботом, по осам километара у једном и осам километара у другом смеру. Мој старији брат Војо је завршио гимназију, па су родитељи школујући га продали и овце и краве и све остало што је могло донети новац, а када сам ја стигао за средњу школу као најбољи ученик , није било могућности да ме пошаљу било где. Тада је прискочила моја тетка Зора која је живела у Јаши Томићу у Банату. Она и њена браћа су за време рата били код мога оца, али она није имала обавезу да то враћа на било који начин. Захваљујући њој и теча Ђури, завршио сам гимназију. Сиромашна деца из Херцеговине која нису имала тетку, често нису имали ни школу. У мом животу, а и међу другим Херцеговцима, тетке су посебна институција. Толико милости, срдачности и поштовања је тешко наћи. Боравећи четири године код тетке и тече, нисам ни једног тренутка осетио да сам им терет“.
На класично питање, када је осетио да се од осталих разликује по дару умећа писања песама и где је објавио своје прве стихове, одговорио је:
„ја сам врло рано, негде у четвртом, петом разреду, почео да састављам шаљиве римоване песме о догађајима у селу. Ја као из рукава саставим песмицу о тим згодама и сви се смеју, али кад се неки препознају, смркну се и знају да бију. Тад сам схватио да поезија није баш тако безазлена ствар, да она поред награде зна да донесе и казну. Ето тако сам врло рано спознао свој песнички дар. Касније се та шаљива поезија преображавала и попримала елегијско расположење, на пример Војислава Илића. Касније је то постао мој стил – преплитање хуморног и елегијског.“
О првој објављеној песми, рекао је:
„Ја нисам као основац објављивао песме у „Малим новинама“ и „Кекецу“. Прву песму сам објавио као ђак сечањске гимназије у часопису „Венац“ из Горњег Милановца у октобру 1972. године. Песма се звала „Јахач дуге“. Па то је страшно (смех), ето ја већ пола века пишем и објављујем песме“.
– Обично песници не могу, или не желе, да издвоје неку своју песму као најбољу, тврдећи да су песме као њихова деца, па не могу да се одлуче. Да ли бисте ипак издвојили неку која Вам је, по Вашем мишљењу, ако не најбоља, оно бар најдража?
„Не бежим ја од таквих одговора, али ја заиста не могу да знам која је моја песма најбоља. Ипак кад ме негде притисну, ја обично рецитујем песму „Коњски пут“, песму који многи читаоци знају напамет, а која је настала негде 1985. или 1986. године. Та се песма увек прими код публике и није опасно да некога пореде са коњем јер коњ је интелигентна и племенита животиња. Друговао сам са коњима у детињству.“
– Добили сте много награда за вашу поезију. Да ли Вас је нека посебно изненадила?
„Мене је највише обрадовала она коју грешан уопште не уписујем у биографију. То је награда коју сам освоји још као гимназијалац 1973. године у Кикинди на „Мартовским сусретима“. Та је награда донела толико радости у сечањску гимназију, да је то данас просто незамисливо. Мене после те награде професори више ништа нису питали. Та награда донела ми је толико радости, више него све друге награде, а било их је заиста много. Моји другари и данас сматрају да је то успех који више нико у сечањској гимназији није поновио.
Изненадила ме награда Бранко Ћопић која је основана 1992. године, а да ја за то нисам ни знао. Сазнао сам за њу када ме је назвао Љубомир Симовић који ме обавестио да сам ја добитник за поезију, а Милорад Данојлић за прозу. То је за мене било прворазредно изненађење и велика радост, с обзиром да сам био у избеглиштву у Врбасу.”
– Када сте последњи пут били у завичају и да ли уопште тамо одлазите? Ако одлазите, какве су промене међу људима?
„За завичај боље да ме не питате. Завичај је опустео. Код Улога, у селу где сам рођен, а Улог је у 16. веку био био варош, турска касаба, ја од шибља, трња и шуме , родној кући не могу да приђем. Баш сам се пре двадесетак дана вратио из завичаја. Имам сестру у Калиновику и ићи ћу тамо док будем могао“.
На крају разговора захвалили смо песнику на издвојеном времену и пожелели му успешно вече.
Публика која је са великом пажњом пратила његов наступ, била је на крају почашћена његовом још необјављеном песмом „Тугованка за пругом Зрењанин – Сечањ – Вршац и оним краком што се одваја за Јашу Томић“. Била је то захвалност и сећање на гимназијске дане и љубав коју му је подарила тетка Зора и теча Ђуро.
Текст и фото: Стево Диклић