ТИТЕЛ: Двадесетак љубитеља уметности, уз предузете мере заштите од Ковида 19, присуствовало је отварању изложбе колажа и линореза, младог ликовног уметника, Александра Аце Миркова, у НБ Стојан Трумић Тител.
За изложбу је владало велико интересовање, али је само двадесеторици људи дозвољено да присуствује самом чину отварања изложбе.
Сви остали који нису имали ту могућност, моћи ће да самостално, или у мањим групама, разгледају изложбу сваког радног дана до 29. октобра.
Уводну реч одржао је директор библиотеке, Горан Поповић. Он је поздравио присутне уз констатацију да је то прва изложба коју библиотека организује након дуго времена, за што је кривац дуготрајно стање пандемије Ковида 19.
О Александровој биографији и досадашњим колективним и самосталним изложбама говорила је библиотекарка, Ивана Зечевић. Из њеног обраћања присутни су сазнали да је Александар Мирков рођен 23. јула 1993. године у Новом Саду, да је основну и средњу школу завршио у Тителу где и живи. Волонтер је у Удружењу дијабетичара општине Тител, бави се фолклором, сликањем и писањем поезије и есеја.
До сада је имао две самосталне изложбе слика. То је било 2016. године у просторијама АКУД-а „Јован Поповић“ Тител и 2016. у просторијама ОШ „Светозар Милетић“ Тител. На колективним изложбама учествовао је 2006, 2008, 2010, 2012, 2014 и 2017. године.
О развојном путу Александра Миркова, од талентованог основношколца до младог уметника са изграђеним стилом, говорио је (писац ових редова), Стево Диклић, његов наставник ликовне културе у основној школи.
Александар Мирков, дечак нежне грађе и здравља, још зарана је осетио да његова шанса није у спорту, као што је то било код већине дечака његовог узраста, већ је кренуо другим путем где је његова лирска душа тражила и нашла свој смисао. Још у основној школи низао је успехе на разним такмичењима у земљи и иностранству, па тако има више награда из Русије, тачније из Културног центра ДАНКО из Санкт Петербурга, неколико награда са Међународног фестивала хумора за децу у Лазаревцу, са Смотре ћириличке писмености коју већ годинама организује НБ „Стојан Трумић“ Тител и са других ништа мање значајних такмичења.
По завршетку основне и средње школе, свој ликовни пут тражио је самостално не плашећи се успеха, али ни промашаја којих је наравно било. Лутање и тражење сопственог стила није страно у уметничком стваралаштву, па ни код оних највећих имена.
Данас гледајући ову изложбу, са задовољством можемо приметити да је Александар Мирков већ пронашао свој ликовни израз и да га то издваја од бројних уметника који то никада не успеју.
Међу експонатима доминирају колажи са религијском и митском тематиком. Колаж као уметност компоновања и уклапања разних ликовних средстава у једну уметничку или декоративну композицију, омиљено је Ацино средство изражавања.У новијој фази бави се вишебојним линорезом у којем доминирају геометријске форме. Јасна је разлика између атмосфере коју постиже линорезом и колажом. Док у колажима користи ограничен спектар боја што код посматрача изазива нека тмурнија расположења и позива на дубља размишљања о смислу постојања човека и света, дотле разиграност форме и боја у његовим линорезима позива на ведрији приступ свакодневици.
Што се тиче његових интересовања за литерарни рад, он сам каже да даје предност својој поезији над прозним радовима. Није још ништа објавио, али готово смо сигурни да ће се једном и то десити, јер упорност и квалитет на крају ипак победе.
Данас са својих 27 година, Александар Мирков је млади уметник који јасно види свој пут, али у првом реду он је човек.У прилог томе говори чињеница да је ову изложбу посветио својој прерано преминулој другарици Јелени Живковић.
Још на крају да додамо малу занимљивост: Отварању изложбе присуствовали су људи разних занимања, али и веома разнолике животне доби. Тако се у просторији у исто време нашао 94- годишњи Лазар Чурчић, чика Лаза о којем смо недавно писали и његова праунука, семогодишња Ина Радивојевић.
Причу о изложби завршавамо речима самог уметника:
„У свету где је стварност битка, где је време зрно песка које се загуби у мноштву тренутака и догађаја, у свету где је реч оштра попут мача, а ум злата вредан, уметност је прозор ка бегу из тог света у лепши, пространији и мирнији свет, свет без брига и страха… свет какав свако жели себи да ствара. Мој свет је за нијансу више стваран јер га виде и други.“
Текст и фото: Стево Диклић