Све већи број грађана Републике Србије заинтересовано је за добијање мађарског држављанства.
Пре неки дан у Тителу су боравили конзул Ана Слањинка и шеф Конзуларног одељења амбасаде Мађарске у Београду, Јанош Серенчеш. Они су честитали нашим суграђанима који су ових дана добили мађарско држављанство (од 63 захтева за држављанство позитивно је решено чак 57). Од скора у Тителу делује и новоформирано Мађарско удружење грађана Пипач на чију иницијативу су и дошли представници Конзуларног одељења. Осим чувања и неговања културне традиције мађарског становништва ово удружење организовало је и школу мађарског језика која има 136 полазника.
Годинама уназад наши суграђани подносе захтеве за добијање држављанства суседне државе и у великој већини случајева су га и добили. Несумњиво је да су разлози за тражење мађарског држављанства код старијиих суграђана емотивне природе, а код млађих осим емоција преовладавају и економски интереси. Поседовање пасоша неке од држава чланица Европске уније многи сматрају као велики успех који им даје могућност да започну нови живот изван граница наше земље или у најбољем случају да пронађу добро плаћен посао.
Све чешћа је појава да се за држављанство нашег северног суседа одлучују и они који немају мађарско порекло, а у томе виде шансу да пронађу посао у западној Европи. Могућност да и они добију држављанство заснива се на томе да се у закону Републике Мађарске за добијање држављанства не наводи етничко порекло као услов, него да је потребно да подносилац захтева докаже да је неко од његових предака са којим је у праволинијском сродству имао мађарско држављанство. То даје могућност да велики број наших суграђана чији су преци живели на територији Угарске или на територији Бачке од 1941. до 1945. могу испунити први услов, без обзира на етничку припадност. Други, такође веома битан услов за добијање држављанства је добро познавање мађарског језика, тако да и не чуди што постоји велико интересовање за учење овог језика.
Ова појава се може посматрати и из шире перспективе јер Мађарска није једина држава која даје своје држављанство грађанима сеседних земаља. Још од почетка распада Совјетског Савеза припадници немачке националне мањине у такозваном Источном блоку, добијали су држављанство своје матичне земље. Како су поједине земље из источне и југоисточне Европе улазиле у Европску унију, тако су оне омогућавале својим сународницима из суседних земаља да подносе захтеве за добијање држављанства. У Србији осим интересовања за мађарско држављанство влада велико интересовање и за бугарско и румунско у источним деловима наше земље. Македонци масовно подносе захтеве за бугарско, а Албанци са Косова за српско држављанство. Румуни траже мађарско, Молдавци румунско, а Украјинци пољско држављанство. Ово све више личи на велики егзодус становништва из источне и југоисточне Европе према северним и западним крајевима, најчешће, према немачком говорном подручју. Сви су у потрази за бољим животом и могућностима које пружају богате земље западне Европе. На друштвеним мрежама се често може пронаћи реченица која одсликава расположење међу људима у вези ове појаве:”Ко последњи оде нека угаси светло!”