Аутор песме о Рацији, у извођењу Мише Близанца, коју многи међу вама први пут слушају је једини чурушки свештеник који је преживео покољ у Чуругу – Павле Дожић. По неким сведочењима, делио га је само један зид од простора у коме је вршен покољ. Слушао је све што се дешавало у магацину смрти и своје потресне емоције пренео у ову песму.
Видео запис ове песме изведене на комеморацији поводом 73. годишњице Рације у Музеју жртава рације у Чуругу можете погледати овде.
ПЕСМА О РАЦИЈИ
А Бачкој шта злотвори раде
то се овде описат не даде.
Сваки пљачка, сваки живот иште,
од насиља српска чељад пиште!
Тиса вода хладна и дивљачка,
постала је костурница Бачка.
Тамо су нам Срби пострадали,
крвави су Божић светковали!
Тиса тече мутна и крвава,
пуна тела, пуна српских глава.
Загрљене жене са људима,
мајка чедо носи на грудима.
Мртва глава , језик проговара:
Отаџбино, моја мајко стара,
кад туђинска остави те рука,
ти се сети мојих тешких мука,
Једно чедо испод леда виче:
нећеш дуго бездушни крвниче.
Хеј Србине, кад се опет вратиш,
добро гледај да све ово памтиш.
Српска дева кроз oдушку пева:
Поздравте ми мога милог бабу,
да не коси покрај Тисе траву,
покосиће моју косу плаву!
Тисо водо, утахнула Бог да,
у теби се српски свет удави,
ту пропаде цвеће од момака
ту увену од Шајкашке смиље!
Многа мајка од оних јунака
гроб јединца ни видети неће,
њих је Тиса у Дунав занела,
Дунав вода у море однела.
Њих је црна земља обавила
ко да их је сеја загрлила.
Аој Бачко, колевко јунака
Бог ће дати па ћеш мирна бити.
Павле Дожић се помиње и као велики добротвор Чуружана у најтежим данима: “Током историје Чуружани су то показали на делу много пута, али никада као 1942. године кад је Црквена општина 30 јутара своје најбоље земље, на предлог пароха Павла Дожића, испарцелисала и за баште поделила својој сиротињи, а помагала је „и шаком и капом“ избеглице – колонисте из Лике, Црне Горе и Херцеговине. “
“За време фашистичке окупације, 1941. па до половине 1942. године, у Чуругу није било никакве културне активности српског живља. Стални терор и убијања Срба, а поготово у покољу на Божић 1942. године, када су страдала и два православна свештеника Бранко Вакањац и Павле Костић, ни Црква није радила. Преживели свештеник, рођени Чуружан Павле Дожић, у пролеће 1942. године обнавља службу Цркве и оснива, углавном од младих, масован црквени хор који је бројао преко 60 чланова. У то време за ојађено становништво једина утеха је била Црква, где су се људи окупљали и туговали за својим страдалим у страшним данима окупације.”
После рата је, на жалост, имао мноштво проблема и један период провео у затвору. Једна од фотографија из затвора постоји у Чуругу. “Међу овима који су робијали „по неколико“ година, налазе се протојереји: Данило Бјелокосић из Подгорице, Милан Барнаћ из Великог Градишта, Драгослав Величковић, парох у Крагујевцу, Павле Дожић, парох при цркви Светог Вазнесења Господњег у Београду, Димитрије Коларов, парох у Бечеју, Жарко Поповић, парох у Сарајеву, Лазар Чавић, парох у Батајници и јереј Миливоје Рабриновић, парох у Чачку.” Био је свештеник у Чуругу од 1939 – 1952. године, а од Спасовдана 1958. уз много труда и љубави водио је хор Васнесењске цркве у Београду где је био свештеник.