Разговори са старијим људима који имају разнолик и занимљив животни пут, знају да буду занимљиви, али су и шанса да се сазна нешто ново што нисмо били у прилици да прочитамо у школским уџбеницима.
Један од таквих саговорника који своја сазнања и сећања жели да подели са другима је и Светозар Иконов, некада просветни радник – наставник руског језика, а још и данас активни новинар и туристички водич који је у Врњачкој Бањи домаћин туристима из Русије и Украјине. Иако је у позним годинама (рођен 25. маја 1945. године у Меленцима), још увек воли да ради и путује јер га комуникација са људима опушта и даје елан за нове изазове.
Прича коју нам је испричао, почела је пре пет година његовим разговором са радницима из Русије који су за време рада на „Јужном току“ боравили у хотелу „Тиса“ у Тителу. Међу тим радницима била су и двојица из Оренбурга, града са око 550 000 становника, смештеног близу границе са Казахстаном. Један од њих преузео је завет једне баке из суседства да јој пронађе гроб њеног брата који је 1944. године погинуо као пилот на Сремском фронту. Реч је била о Василију Рошчепкину, руском хероју. Светозара је та прича заинтересовала, па је ступио у контакт са Бором Отићем, чувеним новинаром и аутором легендарне серије „Петказање“. Бора и Светозар заједно са том двојицом Рошчепкинових земљака дали су се у потрагу по сремским гробљима и успели да пронађу његов гроб у Сремској Митровици. Још један траг који су пронашли било је Спомен обележје Крило у Лаћарку, обележје подигнуто у знак сећања и у славу погинулих пилота. Обележје је у облику крила војног авиона са звездом петокраком испод којег је постављена спомен плоча. Постоји прича мештана који тврде да је баш ту пао Рошчепкинов авион Ил-2.
Фото: sputnikportal.rs
Посмртни остаци Василија Рошчепкина и још неколико погинулих бораца прво су били су сахрањени у порти православне цркве у Лаћарку, касније су пренети на локално гробље, да би на крају свој мир пронашли на гробљу у Сремској Митровици.
Ова сазнања пренета су Рошчепкиновој породици која је изразила велику захвалност, стечено је пријатељство које остаје за цео живот. Ништа мање одушевљење показала је оренбуршка јавност која је о томе обавестила оренбуршке власти. Било је то 75 година након погибије великог хероја.
Иконов и Отић требало је да буду гости Оренбурга, али је све покварила поплава коју је изазвала река Урал поплавивши део града.
Светозар Иконов је као председник „Друштва српско-руског јединства“ из Титела, ову занимљиву причу испричао редакцији „Спутник Србија“. Прича је изазвала велико интересовање, па су је пренели бројни портали.
Светозар Иконов и Бора Отић ове јесени би на позив породице хероја Рошчепкина требало да посете његово родно место са намером да сниме документарни филм о њему. Део филма биће сниман у Русији, а део у Србији. Филм ће бити представљен на Фестивалу словенских земаља. На тај начин прича о руском пилоту Црвеноармејцу , хероју Совјетског Савеза који је погинуо бранећи тадашњу државу Југославију, биће заокружена и остаће сачувана у сећању и руског и српског народу.
Од Светозара Иконова добили смо неке податке о животном путу хероја:
Рошчепкин као најмлађе од петоро деце у породици, рођен је неколико месеци по погибији његовог оца Димитрија којега су убили Белогардејци 1922. године. Рођен је у селу Плешаново, које је касније у његову част преименовано у Рошчепкино. Његово име носи главна улица, а у суседном селу по њему је названа школа и подигнута му биста.
Одмах по завршетку Оренбуршке ваздухопловне школе отишао је на фронт. Борио се на Брјанском, Вороњешком, Донском и Украјинском фронту. Био је тешко рањен, али је одмах по опоравку послат на ратиште у Југославију.
До јануара 1944. године имао је преко 120 успешних борби, а немачки подаци говоре да је имао чак 220 ваздухопловних окршаја.
Као млад поручник у 22-ој години постаје командант ескадриле. Добио је велика руска признања.
У једној бици за Вороњеж његов брат Иван борио се на копну, а Василиј из ваздуха. Нису знали да су на истом задатку. Нажалост Иван је погинуо. Крај рата ни Василиј није дочекао жив. Он је погинуо 30. октобра 1944. на Сремском фронту у борби против бројчано надмоћнијег непријатеља.
Документарни филм који се спремају да сниме Светозар Иконов и Бора Отић, биће подсетник на хероја какав је био Василиј Рошчепкин и трачак светла у тами заборава.
Текст и фото: Стево Диклић