ТИТЕЛ: У једној од најлепших улица у Тителу, улици Лазе Костића познатијој као Зелени Шор налази се радионица у којој настају најлепши дуборези који украшавају многе цркве и манастире широм Србије и региона.
Тишина помешана са ударцима чекића и задирања длета у „месо“ дрвета, те повремени звук брусилице и других машина, као и ретке речи које размењују отац и син Будиша, кроз гомиле струготине, пиљевине и прашине доводе нас до истинских ремек дела која учинише ова двојица људи.
Сима Будиша (61) и његов син Будиша Будиша (34), мајстори су и људи које треба упознати и спознати њихову уметничку и људску вредност.
За почетак упутисмо питање старијем и искуснијем Сими Будиши: „Хоћете ли да нам кажете ко сте заправо ви?“
„Ја сам Сима Будиша који поносно истиче да је рођен у Тителу, али ништа мање нисам поносан ни на своје порекло. Мој отац Јефто Будиша рођен је у селу Крезлуку у околини Јајца у Босни и Херцеговини. Мајка Стоја, рођена Франић, је из околине Купреса из села Рилић.
Деда Симо Будиша, по којем сам захваљујући куми добио име, женио се два пута и са две жене изродио четворо деце. Деда Перо Франић и баба Јефимија имали су деветоро деце од којих је двоје још међу живима.
Будише су у Тител доселили педесетих година у потрази за нешто лакшим и богатијим животом, а Франићи су дошли коју годину раније у време такозване „осме офанзиве“. Моји родитељи Стоја и Јефто имали су само мене. Ја сам јединац, али не размажени као што то јединци знају да буду.“
Будишу Будишу, Симиног сина, о пореклу нисмо много питали, већ смо у шаљивом тону од њега тражили да се изјасни које му је име, а које презиме, на што је он такође у шали рекао да нам препушта да ми одлучимо о томе. Да би све било лакше и једноставније, сви пријатељи и познаници зову га Буда, па на тај начин „загонетка“ о имену и презимену остаје и даље актуелна. Сима и Весна имају још и ћерку Дуњу, а од обоје деце награђени су са четворо унучади. Буда је отац два мала дечака, а Дуња је мајка 11-годишње девојчице и петогодишњег дечака.
Говорећи о својим почецима бављења дуборезом, Сима се присећа:
„Љубав према дуборезу појавила се још у основној школи, тачније при крају осмог разреда. Ми смо разредном старешини поклонили неку галију у дуборезу, а мени се то толико свидело да сам одлучио да ћу кад тад покушати нешто слично да урадим и урадио сам коју годину касније. Са радом дубореза почео сам недуго по доласку из војске и женидбе са Весном. Прота Бора дао ми неке орнаменте са иконостаса наше цркве, а Мирко Кулиц, кустос галерије Српске цркве дао ми задатак да урадим неке иконе које сам однео у Матицу српску да ми они кажу да ли то нешто вреди. Добио сам и телефонски број неког деда Марка из Новог Сада да ме он мало подучи. Ону орнаментику што ми дао прота Бора ја ипак одлучим да урадим сам не тражећи помоћ деда Марка. Ја сам то погледао, пробао и из другог покушаја успео. Данас себе не могу да замислим без овога посла.“
Буда своје почетке овако описује:
„Отац се цео живот, боље рећи откад га знам, бавио дрветом и обликовао га по својој жељи и свом нахођењу и инспирацији. Поред њега сам и сам добио неке симпатије и љубав према раду у дрвету. Са мојим одрастањем и нашим лаганим материјалним напретком куповали смо једну по једну машину за рад, тако да данас имамо прилично добро опремљену радионицу којој ипак још понешто треба, али, Богу хвала, док је здравља и посла биће и напретка. Ја свој посао волим и радим га са љубављу. Имам два сина, па ако некад изразе жељу да наставе нашим стопама, бићу им велика подршка. Сматрам као и мој отац да би сваки човек требао да зна да нешто уради својим рукама. Ово је изузетно креативан посао, а радећи за цркву ми растемо и духовно и постајемо бољи људи. Кроз рад и развој постајемо мудрији и способни да пренесемо знање и људскост млађим нараштајима.“
Сима се у добром делу слаже са Будиним поимањем живота, али ипак каже: „Ја не мислим да човек постаје бољим човеком самим тим што ради неки посао за цркву. Бољи човек се роди, а остало учини породица, а касније и црква и вера у Бога.“
На наше питање ко је бољи мајстор међу њима двојицом, Буда одговара: „Ја ипак мислим да је тата бољи. Иза њега је велико искуство, а ја морам још много да учим. Ако баш тражимо где сам ја бољи, онда сам ја као млађи нешто бржи у неким рачунима, а посебно у раду са савременом опремом заснованом на рачунарима. Ипак, оно што може да нацрта татина рука, то је ненадмашно.“
Говорећи о дуборезачким пословима које је до сада радио, Сима каже: „У почетку сам доста радио стилски намештај, али тај посао ме убрзо заситио. Осећао сам се као машина – цео месец радиш једно те исто. Ипак, морам да признам да се и у том послу може радити на креативности и оригиналности. Црква је нешто друго. Она је за мене мистично место где у раду налазим свој мир и везу с Богом.“
За време дугих 35 година рада, срео се и са проблемима које је требало решавати у ходу. Један од таквих послова био је и рад у манастиру Љубостиња, једном од првих великих послова које му је доделио Републички завод за заштиту споменика културе. Доста ствари није било јасно црквеним представницима ни њему. Ипак, вољом и трудом, све је решено на најбољи могући начин на задовољство послодавца и извођача радова. Већ више од десет година Завод не додељује послове, они су сада у улози надзорног органа.
Требало је много знања, искуства и довитљивости и приликом израде иконостаса у манастиру Кувеждин за који није постојала никаква фотографија него само димензије отвора и провизорна скица. Сима објашњава да приликом рада иконостаса најпре уради царске двери, а затим развија остатак приче. За Кувеждин је комбиновао елементе и орнаменте типичне за доба када је манастир настао, користећи посебни рукопис дуборезаца из тога времена и тога поднебља. (Кувеждин је манастир који припада Епархији сремској и једини је манастир у Србији посвећен Светом Сави и његовом оцу Св. Симеуну Мироточивом. Изграђен је у 16. веку, а 1942. године су га усташе спалиле до темеља. Прим. С. Д.).
Рестаурација је посао који посебно воли јер познаје рукопис готово свих мајстора дубореза па са лакоћом обнавља оштећени део, или изради реплику. Са лакоћом препознаје радове браће Марковић, неке румунске мајсторе и многе друге који су оставили траг у времену.
Више воли да ради западни стил – барок јер му он омогућава већу слободу и креативност. Византија је веома лепа, чипкаста и богата орнаментима, али се строже придржава канона. Ипак византијски стил такође дозвољава комбинаторику, тако да исти орнаменти другачије распоређени чине сасвим ново дело.
Сима и Буда се не боје да неће имати посла јер, како кажу, поштено и квалитетно урађен посао омогућава им нови посао. Више није потребно да презентују фотографије својих мајсторија јер су већ толико познати у томе свету да их једни препоручују другима. Још увек су задржали у свом репертоару израду и поправку стилског намештаја, опремање разних простора као што су кафићи и слични простори, опремање сакралних објеката…
Своје име могу с поносом ставити на владичански трон и северне и јужне двери цркве у Грабову, улазна врата за гркокатоличку цркву у Ђурђеву, кивот за мошти свете Петке у Сурчину, северне и јужне двери цркве у Козилима код Шипова, олтарски трон – столицу цркве у Угриновцима, иконостас, туторски сто, целиваоницу и певницу цркве у Кукујевцима, манастир Крушедол, Љубостиња, уникатну опрему за галерију „Каприц“ и још заиста много тога.
Дуборесци Сима и Буда не желе да преузимају више посла него шта могу да ураде поштујући договорене рокове. Не боје се да ће због тога да изгубе поруџбине јер је надалеко познат њихов рад и име које се помиње са уважавањем.
Млади Буда сматра да се не треба бојати здраве конкуренције јер их то тера и омогућава им да постану бољи мајстори и људи. Ко савесно и поштено ради не треба да се плаши конкуренције.
На наше питање што га нисмо питали, а он би желео да га питамо, мало се замислио па поручио следеће:
„Бојим се да неко моју поруку не схвати као неку политику, што она није. Желео бих да поручим младим људима да мало више воле свој народ и своју нацију, али да поштују и цене и све друге, посебно оне са којима живимо и уживамо у свим лепотама и потешкоћама што доноси живљење у нашој лепој земљи.“
Као занимљивости из свога дугогодишњег рада, мајстор Сима присећа се времена када му је наплата посла била тежа од самог рада. Тада је рекао једном епископу: „Да сам мало материјално јачи, ја ниједној цркви не бих наплатио свој рад“, а епископ му је рекао: „Е, мој Симеуне, ако ти нећеш други једва чекају!“ То му је, каже, био довољан одговор и од тада нема проблема да наплати посао који је поштено одрадио.
Сећа се и случајева да људи који му по годинама могу да буду родитељи, када виде његових руку дело, почну да плачу и да му целивају руке. То га, каже, доводи у дилему да ли је његов рад који је резултат дара који му је Бог дао, баш толико вредан тих целова и суза.
Да породица Будиша има вредне и поштене претке, доказ су и две златне медаље додељене Сими Будиши, мајстор Симином деди, а Будином прадеди, од краља Александра I, за грађанске заслуге. Уверења о медаљама дуго су чамила на тавану јер у време комунистичке Југославије није баш било упутно помињати краља и краљевину. Медаље су додељене за 1924. и 1928. годину, а уручене су 5. маја 1925. и и 20. марта 1929. године. Уверења су писана китњастим рукописом, краснописом и стилом непознатим данашњим генерацијама.
„Његово Величанство Александар I, по милости Божјој и вољи народној краљ Срба, Хрвата и Словенаца, благоволео је указом Својим од 15. децембра 1928.одликовати Симу С. Будишу златном медаљом за грађанске заслуге, што се овим уверењем потврђује.“ Уверење је потписао канцелар Краљевских ордена, дивизијски ђенерал Душан Стефановић.
Википедија између осталог о њему каже: „Душан Стефановић – дивизијски генерал (Београд, 16. новембар 1870 – Београд, 12. август 1951.) Био је српски генерал и министар војни Краљевине Србије на почетку Првог светског рата. По окончању рата у Краљевини Југославији наставио је службу у чину дивизијског генерала као шеф мисије у Француској и Грчкој. Од 1924, био је канцелар Краљевских ордена, а од 1927. и председник Југословенског олимпијског комитета. Обе функције престао је да врши 1931. године.“
Текст: Стево Диклић
Фотографије: Стево Диклић и приватна архива породице Будиша