ТИТЕЛ: У суботу, 8. октобра 2022. године, у просторијама НБ „Стојан Трумић“, Тител, окупио се, на манифестацијама културе ретко виђен број људи који су дошли да подрже Стеву Диклића који је представио разноликост својих интересовања у виду карикатура, слика и илустрација за књиге различитих аутора.
Међу бројном публиком присутни су били и академски сликари Александар Вученовић и Лазар Парошки, из Удружења ликовних стваралаца Новог Сада биле су Мирјана Панчић и Ангелина Дињашки, из Мошорина је стигао сликар Мића Крунић…У публици је било доста просветних радника из Титела, Перлеза, Книћанина, Новог Сада, Новог Бечеја, љубитеља уметности из Титела, Новог Сада, Панчева, Београда, Старе Пазове… Значајан број публике представљали су Диклићеви земљаци из Лике- „старог краја“, међу којима је велик број образованих људи који су се остварили у својим професијама, како у завичају, тако и у новој средини и шире.
Након кратке најаве коју је одржао Горан Поповић, директор НБ „Стојан Трумић“ Тител, присутнима се обратио историчар др Момчило Диклић који је говорио о Стеви Диклићу и крају одакле је, сплетом животних и других околности, стигао у Тител, где је наставио успешну каријеру просветног радника. Будући да су из истога краја, др Диклић је упознат са приликама које су карактеристичне за Гацку Долину и њене рубне делове. Стево Диклић је рођен 1952. године у селу Подум, које је припадало општини Оточац у Хрватској. У Оточцу је завршио основну школу и гимназију општег смера, а на Педагошкој академији у Ријеци студијску групу ликовних уметности. До 1991. године радио је у школи у селу Кутерево, где је један број година руководио истом. Радећи у овој пасивној и заосталој средини постигао је завидне резултате и добар однос са мештанима. Деведесет прве године, као и већини Срба, саопштено му је да не може као Србин да буде управитељ школе у хрватском селу, те су му „широкогрудо“ понудили посао истовремено у три школе у чисто хрватским срединама, што је у надолазећим ратним сукобима било опасно и немогуће остварити. У периоду 1991-1995. ради у школама у Врховинама и Дољанима, које су припале РСК. У школи у Дољанима био је помоћник директора. Настава се изводила у отежаним ратним условима и уз сталну опасност за наставнике и ђаке који су путовали на наставу аутобусом који је купио децу из неколико села, на станицама од којих су неке биле свега неколико стотина метара од непријатеља. То је тако било све до „Олује“, коју Хрвати славе као узвишени чин , а Срби Крајишници се је сећају као никад пребољене ране.
Стево Диклић је склоност за ликовно изражавање испољавао још од детињства, а прве објављене радове имао је у школском листу „Луч“ (Лист ученика), у првом разреду гимназије, Касније је објављивао илустрације и карикатуре у листу „Омладинске новости“. Имао је самосталне изложбе карикатура у Оточцу, Врховинама , Госпићу и Плитвицама, Као наставник је освојио три пута прву награду у Хрватској за ликовни део такмичења „Шта знам и како се понашам у саобраћају“.
Говорећи о крају у којем је рођен Стево Диклић, доктор Диклић истакао је да у томе крају у најближој околини рођени ликовни уметници Стојан Аралица, у селу Шкаре, пар километара од Диклићевог Подума, а браћа Никола и Александар Машић у Оточцу, удаљеном 5-6 километара.
У Старом Селу, које је готово спојено са Оточцем, рођен је књижевник Арсен Диклић, у овим крајевима најпознатији по делу „Салаш у Малом Риту“, по којем је снимљен филм и телевизијска серија. Др Диклић је напоменуо да Диклића још има у Војводини, а Арсен је најпознатија личност.
Говорећи о Диклићевом раду и делу у Тителу, др Диклић је био нешто краћи, задржавајући се само на закључку да је наставио са успесима и подвукавши да сматра да на пољу уметности није довољно искористио своје потенцијале.
Након тога Стево Диклић је поздравио присутне и захвалио им на доласку на изложбу. Поздравио је домаће љубитеље уметности, своје колеге просветаре, пријатеље који су дошли из других места, а посебно се обрадовао својим земљацима који су показали изузетну солидарност дошавши из Београда, Новог Сада и других места где их је нанео животни пут. Диклић је истакао да себе у првом реду види као просветног радника, па тек онда као некаквог уметника. Потврдио је да се цртањем и сликањем бави од малих ногу, да и сам сматра да је био мало лењ у промовисању себе и свог ликовног рада, а онда је помало у шали додао да сада као пензионер само коси траву око куће , купи шљиве и пече ракију. На крају је закључио да изложба може да успе само ако је неко погледа и да је поносан на све оне који су дошли у тако великом броју да погледају изложбу и да поразговарају о садашњости и обнове сећања на претходни део живота.
Да би доживљај био потпунији, побринуо се Дејан Гајић, председник Удружења грађана „Свим срцем за Тител“ који је Стеви Диклићу уручио књигу Драгутина Паунића „Међаши неба и земље“. Књига му је додељена као аутору стихова који ће бити исписани на летњој позорници поред Тисе.
У публици присутни Светозар Иконов, бивши председник општине Тител, бивши директор ОШ „Светозар Милетић“ и још увек активни туристички водич, сматрао је да је аутор изложбе у својем обраћању био исувише скроман и није довољно говорио о својим успесима. Он је присутнима изнео своје импресије са путовања по Русији када је у Санкт Петербургу видео мноштво ликовних дела и ученичких радова које је Диклић годинама слао на ликовне конкурсе и освајао бројне награде. Наталија Кузмина, тадашња председница КЦ ДАНКО му је Рекла да они Тител познају једино по Стеви и његовим ђацима.
Као аутору овога чланка и његовом дугогодишњем колеги и сараднику познато ми је много више. Познато ми је да је са својим ђацима освојио преко 300 награда на државном и међународном нивоу. Ту спадају награде на Смотри ћириличке писмености „Читај лепо пиши“ Тител, на међународној манифестацији Дечији сабор „Дани ћирилице Баваниште“, Републичкој смотри ученичког ликовног стваралаштва у организацији Удружења ликовних педагога Србије и УЛУС-а, Међународном фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, где је учествовао и побеђивао као ментор својим ученицима, али и као учесник. На Републичком конкурсу Црвеног крста Србије „Крв живот значи“ освојио је прво (2011.) и) треће место (2003, 2014), на ликовном такмичењу у организацији Центра за развој науке, природе и културе, а под покровитељством Министарства, културе и медија СЦГ, 2004. године-прво, друго и треће место. Награђиван је и на конкурсима у Чешкој, Русији, Пољској, Северној Македонији, Мађарској… На Фестивалу хумора за децу освојио је и награду „Шампион професорског хумора“, у Санкт Петерсбургу поред 50-ак награда и диплома за ученике, освојио је као педагог Диплому првог степена и златну медаљу, Захвалнице за педагошки рад, Светосавско признање за посвећеност позиву и љубав према педагошкој пракси. Освојио је две награде Владе Војводине за рад са младим талентима, две награде СО Тител за остварене резултате и афирмацију ликовне културе код школске деце…
До сада је учествовао углавном на колективним изложбама у Тителу, Београду, Сомбору, Крагујевцу, Панчеву и Санкт Петербургу.
Његова полушаљива изјава на отварању изложбе да се сада као пензионер бави само кошењем траве око куће и печењем ракије, само је делимично тачна, јер осим печења ракије, коју узгред речено и не пије, још увек је редован посетилац и учесник разних културних и других дешавања. Пише за дневни лист „Дневник“ из Новог Сада, за „Просветни преглед“, за портал Равница, блог Fog developer…повремено се бави енигматиком – ради ребусе. Понекад је, како сам воли да каже и стихоклепац, напише понеку шаљиву песмицу или коментар, а некад и нешто озбиљније. Из овога, а и саме изложбе, видљиво је да је Диклић свестрана личност. Наравно да то није све – још података о његовим раду и успесима као просветног радника могуће је пронаћи у „Лексикону стваралаца у предуниверзитетском образовању“ аутора др Миленка Кундачине и мр Мирјане Пајић Илић, у издању KLETT, друштва за развој образовања, Београд.
То би био кроки Стеве Диклића, аутора изложбе карикатура, слика и илустрација, која ће у просторијама НБ „Стојан Трумић“, Тител, бити отворена до 22. октобра.
Драган Колак